Daniel Day-Lewis o filmu "Nine"

Daniel Day-Lewis se možda decenijama nije pojavljivao na sceni pozorišta, ali u svom novom mjuziklu Nine, on je prisegao za jedinstvenom filmskom ulogom. Dvostruki dobitnik Oskara često prihvata progonjene muškarce u dramama, kao što je to bilo u Gangs of New York reditelja Martina Scorsesea (kao Bill "The Butcher" Cutting) i There Will Be Blood (kao naftaš Daniel Plainview).
Međutim, u filmu Nine, on je odbacio svu dramu i naoštrio svoj glas za ulogu italijanskog reditelja Guida Continija, koji prolazi kroz krizu kreativnosti. Film je snimljen prema filmu 8-1/2 reditelja Federica Fellinija iz 1963. godine.
Day-Lewis (52) ovde govori o svojoj ljubavi prema filmu i glumi, zbog čega prihvata mali broj uloga i da li će se možda, nakon Nine, vratiti na pozornicu.

Da li Vas je pevanje u filmu podsetilo na početak karijere kada, možda, niste znali šta radite?
Treba da pronađete način da kroz muziku izrazite nešto što ne možete kroz izgovorenu reč, a ja nisam bio sasvim siguran kako to da uradim. Tako da, jeste, ponovo je sve bilo teško... A onda snimate to u studiju gde je potpuno sterilno okruženje. Nemate nikakve 'stimuluse' koji bi vam inače pomogli.

Šta ćete raditi posle ovakve uloge?
Ne razmišljam o tome. Trenutno ne radim i nemam nikakve planove. Ali ne mislim da je to konflikt. Za mene je to stvar više pozitivne nego negativne energije kada ne znam šta ću da radim, kada ne mogu da nađem nešto ili kada nemam energije.
Osećam se tužno ponekad kad shvatim da osoba radi stvari više iz navike nego bilo čega drugog, da se baca na kreativan rad samo zato što mora, a ne zato što to želi. I osećam kao da je kreativan rad apsolutni imperativ, da to radimo zato što moramo. Ovo verovatno zvuči malo arogantno.

Poznati ste po tome što prihvatate veoma mali broj uloga - samo pet od 1997. godine - da li je postojalo vreme kada niste mogli da izbalansirate Vaš rad, porodični život ili druge strasti?
Kad sam bio mlađi radio sam konstantno teško. Imao sam dovoljno sreće da nađem posao, ali bilo je momenata kada i nisam imao posla. Tada mi je bilo veoma teško jer sam imao jako puno energije i nisam znao šta da radim s njom.
Još na početku sam shvatio da radim van granice iza koje nemam šta da ponudim. To vam je kao kad ste jako gladni i sednete i jedete do iznemoglosti. A kada biste se zaustavili na par minuta, shvatili biste da ste se zasitili. Ali, umesto toga, vi nastavljate da jedete. Sećanje na glad vas tera napred. To je užasan osećaj i mislio sam da ne mogu tako.

Niste se vratili na pozornicu od 1989. godine kada ste glumili Hamleta.
Nikada nisam svesno doneo odluku da neću da radim u pozorištu, već sam bio zainteresovan da radim na filmu jer mi se za to ukazala prilika. Kao mlad čovek, zaista sam želeo da snimam filmove. A dok sam bio mlad glumac u pozorištu nikada mi nije palo na pamet da ću ikada imati šansu za tako nešto. Pozorište nije mračno mesto za mene, samo više volim da snimam filmove.

Da li vam smeta što ste okarakterisani kao najbolji glumac Vaše generacije?
Kada ljudi cene vaš rad, to je zaista divna stvar. Ali postoje vršnjaci kojima se ja izuzetno divim - Sean Penn je jedan od njih, Benicio Del Toro kojeg bih mogao da gledam po ceo dan, Philip Seymour Hoffman. Mogao da bih da nastavim do sutra. Svi su oni izvanredni glumci.