Intervju sa rediteljem Elijem Rothom o filmu "The Last Exorcist"

Otkako se pre petnaest godina prvi put pojavio na horor filmsku scenu filmom Cabin Fever, reditelj Eli Roth je ustoličio svoje ime u žanru franšizom Hostel. Glumio je s vremena na vreme, a prvi put je dobio šansu da zablista u prošlogodišnjem hitu Quentina Tarantina Inglourious Basterds kao ozloglašeni "The Bear Jew".

Roth ovde priča o svom najnovijem filmu The Last Exorcism, koji je prošlog vikenda premijerno prikazan u američkim bioskopima. Film je priča o svešteniku koji dopušta ekipi jednog dokumentarnog filma da zabeleži na kamerama svoje poslednje isterivanje đavola. Kao nevernik koji je u prošlosti obrlatio mnoge vernike, potpuno je nepripremljen za ono čime će se suočiti.

Kakvo ste Vi to detinjstvo imali koje Vas sada navodi da snimate tako strašne i jezive filmove?
Odrastao sam u Njutonu, u Masačusetsu, u najbezbednijem delu i u veoma lepom i brižnom susedstvu. Moj otac (dr. Sheldon Ruth) je bio profesor psihijatrije na univerzitetu Harvard, a majka fantastični slikar. Ja sam bio dadilja iz komšiluka i nikada nisam upadao u nevolje.

Da li je tada bilo znakova krvi i mesa u Vašoj budućnosti?
Rekao bih, 'Želim da snimim kako nekog presecaju motornom testerom na pola', a moji roditelji bi mi rekli, 'To je super, dušo. Evo ti testera, samo budi pažljiv.' Oni to nikada nisu posmatrali kao pravo nasilje, već kao kreativno izražavanje.

Sa takvim roditeljima, mora da imate sopstvene psihološke teorije kada je reč o horor filmovima.
Horor filmovi su poslednje mesto u društvu gde je društveno prihvatljivo da budete uplašeni. Ne možemo biti zaplašeni kod kuće, ne možemo biti zaplašeni na poslu. Ali kada ste zaplašeni dok gledate film, onda to nije sramota. Niste kukavica. Svi mi imamo osećanja koja gomilamo tokom čitavog života i kada gledamo neki strašan film, možemo da ih se oslobodimo.

Vaš najnoviji film, The Last Exorcism, je film o mladoj ženi koju zaposeda đavo. Da li se to zaista može desiti?
S obzirom da me je odgajao psihijatar, rečeno mi je da je bilo kakav psihološki problem mentalna bolest. A onda sam pogledao The Exorcist (iz 1973.) i sve se promenilo. Zaista sam bio van sebe. Rekao sam tati, 'Kakva je ovo zaposednutost o kojoj mi nikad nisi govorio?' A on mi je odgovorio, 'Ne brini. Mi smo Jevreji. Mi ne verujemo u to.'"

Da li je to umirilo Vaše strahove?
Ne! Bio sam ubeđen da će se meni desiti tako nešto. Mislio sam da ću Đavolu poslužiti kao test. A on bi rekao, 'Vidiš? Sad imam i vas (Jevreje)!"

A u šta danas verujete?
Isterivanje i zaposednutost su stvari kojih se skoro bojim da verujem. Na setu filma The Last Exorcist, brat jednog od naših vozača je bio isterivač. Pričao je o tome kao da je to normalna stvar, kao da je išao u prodavnicu da kupi mleko.

Pojavljivali ste se u filmovima tu i tamo, ali Inglourious Basterds je bila Vaša najveća uloga do sada. Da li smatrate da ste glumac?
Pre svega, sebe vidim kao scenaristu i reditelja. Čak i dok sam glumio u Inglourious Basterds, snimao sam film-u-filmu Nation's Pride. Ni tada nisam mogao da se odreknem rediteljske palice. Možda ću jednog dana napisati ulogu i za sebe i tek tada ću moći da kombinujem sve tri uloge.