METROPOLIS (1927)

Plakat izdat u martu 1927. godine za originalnu američku verziju filma Metropolis studija Paramount prikazuje grupu iscrpljenih radnika koji prolaze pored jedne bezdušne mašine koja napaja grad. Poster reklamira Channing Pollackovu 10-milimetarsku verziju filma. Ova verzija prikazivana je svugde u trajanju od 67 pa do 107 minuta, za razliku od originalne 17-milimetarske verzije Fritza Langa od tri i nešto sata koja je premijerno prikazana u Berlinu 10. januara 1927. godine.
"Zašto Vas toliko interesuje film koji više ne postoji?", pitao je Fritz Lang romanopisca Roberta Blocha, kada ga je ovaj pitao nešto u vezi Metropolis-a.

Nemi dugometražni film Fritza Langa iz 1927. godine ostaje prekretnica u istoriji razvoja filma kao umetničkog oblika. Monumentalan i u obimu produkcije i u vezi tema koje je obrađivao, film se naširoko smatra pikom nemačkog ekspresionističkog filma tokom 1920-tih godina. Bio je to prvi u dugačkom nizu naučnofantastičnih i fantazijskih spektaklova koji do dan danas ostaje blokbaster nalik filmovima Blade Runner i Star Wars. Termin naučna fantastika ne opisuje najbolje žanr ovog filma - opis "tehnološka gotika" bi možda bio prikladniji s obzirom na njegov sadržaj. Film je takođe opisan kao "antidokumentarac", iako se svugde ubacuje u grupu naučnofantastičnih filmova.

Od samog početka produkcije znalo se da Metropolis neće biti običan film. Začet kao velika filmska produkcija, dobio je podršku gigantske državne UFA-e u periodu kada je nemački film bio na vrhuncu kvaliteta produkcije. U tom kratkom periodu posle Prvog svetskog rata i pre uzdizanja stranke Adolfa Hitlera 1933. godine, nemački studiji izbacili su nezaboravne filmove poput The Cabinet of Dr. Caligari (1919), Nosferatu (1921), Das Nibelungen (1924), Metropolis (1927) i The Blue Angel (1930). Druge dve decenije 20. veka u Nemačkoj bile su period neviđene inflacije, dekadencije, lične slobode, nasilja i nesigurnosti, i - umetničke slobode izražavanja. Posle toga usledio je nesrećni uspon nacista tokom kasnijih 20-tih i ranih 30-tih, što je dovelo do naglog ugušenja slobode u svim aspektima života, naročito u umetnosti i politici.

Tokom 20-tih godina, granice koje su odvajale film od umetnosti u Nemačkoj i ostatku Evrope bile su odlučno zamagljene. Apstraktni eskpresionizam, Dada i pokret modernista uvučen je u svet filma, i reditelji poput Fritza Langa, Friedricha Murnaua i Sergeija Eisensteina prihvatili su mnoge ideje koje su zastupali umetnici i pisci tog vremena. Naročito je bio jak uticaj nemačke Bauhaus škole kada je u pitanju upotreba svetla, aranžmana predmeta (scenografija), arhitekturna inovacija i moderni dizajn. Jednak uticaj izvršen je i na kinematografe, dizajnere seta i scenariste, tako da je tim koji je producirao Metropolis bio u potrazi za inovacijama i pomeranju granica filma kao umetnosti. Fritz Lang predstavio je ovu filozofiju u jednom članku objavljenom u oktobru 1926. godine, kada se Metropolis nalazio u finalnoj fazi montaže:

"Nikada do sada nije postojalo vreme kao naše koje je tako odlučno u potrazi za novim oblicima izražavanja. Fundamentalne revolucije u slikarstvu, skulpturi, arhitekturi i muzici tečno govore o činjenici da ljudi danas traže i pronalaze smisao u tome da svoja osećanja izraze kroz umetničku formu. Film ima prednost u odnosu na sve ostale oblike izražavanja: ima slobodu u prostoru, vremenu i mestu. Ostajem pri mišljenju da se film jedva makao od prve lestvice u svom razvoju, i da će uskoro postati ličniji, jači i više umetnički..."

Prve nemačke recenzije rediteljeve 17-milimetarske verzije dugačke 4189 metara i u trajanju od tri i kusur časova bile su pomešane, pronalazeći mane u elementima kao što su struktura naracije i socijalistički/komunistički elementi. Vizuelni efekti bili su hvaljeni i publika je 1927. i 1928. godine pohrlila da pogleda ovaj filmski spektakl. Remek delo Fritza Langa skoro odmah je prepoznato kao prekretnica u nemačkom ekspresionističkom filmu zahvaljujući korišćenju svetla da se opiše raspoloženje (zajednička alatka ekspresionista koja je kasnije delimično ponovo oživljena krajem 40-tih godina kao jedan od glavnih elemenata noir filmova), specijalnim efektima i svemoćnom dizajnu seta, koji su označili nove standarde u razvoju filma.

Centralna tema filma o radnicima koji se bune protiv dominacije eksploatišuće uprave, njihovih bezdušnih mašina i novih tehnologija, takođe je bila pravi pogodak kod kritičara i javnosti, iako su se mnogi kritičari u Americi i Velikoj Britaniji žustro suprotstavili toj priči o anti-Fordizmu/antiprodukciji. Kao takav, Metropolis sa mnogim svojim temama i podtemama postao je kontraverzan od prvog dana. Dobijao je pozitivne i negativne kritike gde god je bio prikazan, i podstakao je mnoge kritičke rasprave u štampi prilikom premijere.

Zbog reklame u Nemačkoj tokom 1925. i 1926. godine pre premijere i velikog obima produkcije - navodno, bio je jedan od najskupljih nemačkih filmova do tada, koštajući 5 miliona maraka - kao i samopromotivnih aktivnosti UFA-e, mnogo toga se očekivalo od filma; i iako su Lang i njegov tim postigli mnogo toga, rezultanta je bio film koji je postao predmet kritike i osude iz mnogih tabora. Međutim, veliki deo kritika došao je zbog faktora koji su bili van rediteljevog domašaja. Na primer, film je bio brutalno isečen i ponovo montiran da bi se promenili mnogi ključni elementi pre premijere izvan Nemačke. Menadžeri američkih i drugih stranih bioskopa nisu želeli da u svoj program uvrste film koji traje duže od 90 minuta, tako da su smatrali da je originalna verzija Metropolis-a predugačka. Takođe, pojedini projekcionisti puštali su filmove u brzini od blesavih od 26 kadrova u sekundi, što je imalo svoj uticaj na ritam i tok originala, koji je sniman u brzini od standardnih 16 kadrova u sekundi. Kao rezultat svega toga, malo ljudi je van Berlina pogledalo Metropolis kako ga je Fritz Lang prvobitno snimio. Iskasapljena i ubrzana verzija koja je predstavljena američkoj i evropskoj publici 1927. godine - i koju mi do dan-danas gledamo - bila je neuklopljena, nelogična u delovima, i stoga otvorena za napad sa mnogih frontova. Lang je s pravom mogao da tvrdi da njegov originalni film do 1927. godine nije više postojao.

Od Langove smrti 1976. godine publika neprofesionalaca i akademika prihvatila je film u svetlu savremenog mišljenja koje se gradilo na pola veka filmske analize. Kao rezultat toga, Metropolis se danas smatra klasikom i prvim pravim modernim naučnofantastičnim epom. Uprkos godinama, on nastavlja da impresionira kada se poredi sa mnogim potonjim blokbasterima, naročito po korišćenju specijalnih efekata i osećaja čuda koje stvara. Na primer, scena u kojoj se robot transformiše u zlu verziju Marije danas ostaje zapanjujuća i misteriozna po svom tehničkom dostignuću kao i kada je prvi put viđena 1927. godine. Metropolis nastavlja da ostavlja uticaj na reditelje i kinematografe što je očigledno u filmovima poput Blade Runner (1982) Ridleyja Scotta, Dark City (1998) i Star Wars - The Phantom Menace (1999), jer svi odaju počast Langovom remekdelu kroz dizajn seta i blede, visoke nebodere. Kao rezultat mnogih priznanja koje je dobio tokom godina, Metropolis se obično nabraja među najboljih 10 naučnofantastičnih filmova svih vremena, rame uz rame sa klasicima poput 2001: A Space Odyssey, Forbidden Planet i Star Wars.

Ideju za film koji se odvija u velikoj futurističkoj metropoli, Fritz Lang i njegova žena Thea von Harbou dobili su negde tokom prve polovine 1924. godine, koja je kulminirala oko jula iste godine kada je par iskoristio odmor u australijskim Alpima da bi završio scenario. Projekat je dalje razvio Lang kada je jedne večeri u oktobru 1924. godine video model svoje futurističke metropole kada je brodom posetio neonski osvetljeni Njujork. Po povratku u Berlin, UFA i talentovani reditelj oživeli su metropolu. Snimanje je počelo u maju 1925, a završeno je u oktobru 1926. godine. Ostalo je istorija.