SHERLOCK HOLMES (2009)

Sherlock Holmes je previše brutalan. Nazovite ga The Adventure of the Da Vinci Code Knock-off ili The Adventure of the Missing Ending - bilo koji od ta dva naziva bio bi prikladniji. Originalna priča, koja je uglavnom snimljena prema "kanonskim" pričama Sera Arthura Conana Doylea, sadrži mnoge "poslastice" za Holmesove fanova, ali kada se gleda iz šire perspektive, film je neuspeh - jer nema kredibilnu priču. Pod preteranim uticajem stripova i filma The Da Vinci Code, Guy Ritchiejeva "reinterpretacija" Holmesa više je spastička nego kinetička. Kamera se retko kada zaustavlja, a i kad se zaustavi, slab scenario postaje očigledan. Conan Doyle je napisao 60 avantura sa svojim poznatim detektivom (56 kratkih priča i četiri romana). Neke su bile besmislene, ali nijedna u ovolikoj meri, koja se na momente čini više kao fikcija jednog prepaljenog fana nego kao ozbiljna priča o Sherlocku Holmesu.

Traileri i reklame stvaraju pogrešnu sliku o Guy Ritchiejevoj viziji Holmesa, koja je zapravo doslednija verziji Conana Doylea nego "akcionom junaku" kakav je predstavljen u traileru. Istina, ova verzija Holmesa je mnogo više akcijski orijentisana nego što su to bili Basil Rathbone ili Jeremy Brett, ali nijedna fizička aktivnost (boks golim rukama, mačevanje) nije izmišljena. Ritchie igra na kartu akcije da bi zadovoljio modernu publiku kojoj bi tradicionalan portret bio previše dosadan. Zapravo, područje na kojem ovaj Holmes najviše odskače od svog književnog izvora je otvorena romansa sa Irene Adler.

Sherlock Holmes započinje sa Holmesom (Robert Downey Jr.) i njegovim vernim pratiocem Dr. Johnom Watsonom (Jude Law) koji zaustavljaju serijskog ubicu Lorda Blackwooda (Mark Strong) pre nego što ubije svoju šestu žrtvu. Dok policija na čelu sa inspektorom Lestradeom (Eddie Marsan) stigne, Holmes i Watson drže stvari pod kontrolom. Pre nego što biva obešen za svoje zločine, Blackwood predviđa da kriminal i ubistva neće stati sa njegovim likvidiranjem. Kada počinju da se dešavaju stvari koje ukazuju kao da je Blackwood ustao iz mrtvih, slučaj dobija jeziv preokret. Stvari postaju još čudnije kada se otkriva da je Blackwood bio umešan u okultne aktivnosti i bio član tajnog magijskog društva. Njegov cilj: uništiti Parlament, preuzeti vladavinu nad Engleskom i nastaviti ka svetskoj dominaciji. Tipične Blofeldove stvari...

U međuvremenu, Holmes se bavi i ličnim problemima. Watson se iseljava kako bi se oženio sa Mary (Kelly Reilly), i Holmes ostaje sam u ulici Baker 221b. Uskoro ga posećuje strast iz prošlosti Irene Adler (Rachel McAdams), koja mu se obraća sa naizgled jednostavnim slučajem - previše jednostavnim zbog čega Holmes oseća da se iza svega krije nešto podmuklije. Njegove sumnje su opravdane, jer je Irenino pojavljivanje u Holmesovom životu iscenarala osoba čiji identitet neće iznenaditi Holmesove fanove.

Sherlock Holmes se završava bez zadovoljavajućeg kraja. Uprkos raskošnom trajanju od 130 minuta, film ne uspeva da izgradi značajan sekundarni zaplet. Iako je bilo očekivano za produkciju poput ove, čiji je cilj pokretanje franšize, da sadrži neke "kuke" koje bi mogle biti iskorišćene za nastavak, ovakva nemarnost mogla bi da navede mnoge gledaoce da se osećaju prevarenim. S obzirom da nemamo garanciju za Sherlock Holmes 2, pristup priči je jadan i ostavlja mnoge podzaplete bez odgovora. The Golden Compass je slučaj kako ovakav nemaran pristup može da ostavi publiku neispunjenom.

Iako zbog Downeyjevog Holmesa niko neće zaboraviti Jeremyja Bretta, ovo je još jedna zanimljiva uloga jednog od najboljih glumaca generacije. Downey nije savršeno otelotvorenje Conan Doyleovog logičkog protagoniste, ali većina njegovih osobina je prisutna, iako filtrirana kroz hiperaktivni stil filma. Downeyjev Holmes je impulsivan, inteligentan, arogantan, i skoro uvek izvanredan svojim deduktivnim zaključivanjem. Zanimljivo, njegov odnos sa Watsonom Judea Lawa kao da više duguje spoju Housea/Wilsona iz TV serije "House M.D." (lik Housea zasnovan je na Holmesu, a lik Wilsona na Watsonu) nego odnosu u pričama Conana Doylea. Law je solidan kao Watson, ali često završava u Downeyjevoj senci.

Očigledno je da su učinjeni veliki napori da se osujeti reputacija Sherlocka Holmesa kao uštogljenog intelektualca, i transformacija u akcionog junaka koji bi se osećao kao kod kuće u svom stripu. Downeyjevo tumačenje lika, iako znatno drugačije od njegovih prethodnika, ostaje unutar parametara Conana Doylea. Razlog zbog kojih Sherlock Holmes ne uspeva jednako koliko i uspeva ima da zahvali naporu i pažnji koji su usmereni na koncept umesto na scenario. Sa vrednom pričom, Downeyjev Holmes bi možda ostao upamćen. Ovako, on je zanimljiv lik u potrazi za dostojnom pričom. Možda će nam naizgled nezaobilazni nastavak (bar u očima filmske ekipe) pružiti ono što ovaj nije.