THE LOVELY BONES (2009)

Možda ima istine u tvrdnji da se roman Alice Sebold ne može preneti na veliko platno. Uostalom, ako vizionar poput Petera Jacksona, koji je zaslužan za skoro savršenu filmsku adaptaciju "Gospodara prstenova", ne može to da uradi, ko može? Možda je problem u tome što je Jackson pokušao da ostane previše veran izvornom materijalu. Uprkos izbacivanju nekih delova i pokušaja "kondenzovanja", kostur priče je dobro usaglašen sa knjigom Seboldove, ali u tome leži i problem: film sadrži ogromne oscilacije u tonu i ne uspeva da uvuče gledaoca u priču. Priča koju je Jackson ispričao je ista kao i Seboldina, osim što mu nedostaju složenost i empatija koje su sveprisutne u knjizi.

Film započinje naracijom Susie Salmon (Saoirse Ronan), koja nam saopštava da je mrtva. Zapravo, ona nam govori datum svoje smrti: 6. decembar 1973. (imala je 14 godina). Prva četvrtina filma bavi se ljudima iz Susienog života kroz neke događaje: kako je njeno brzo razmišljanje spasilo mlađeg brata, kako počinje da se zaljubljuje u dečaka iz škole, i kako ona i njen otac gaje strast prema umetnosti (on je opsednut sklapanjem brodova u flaši, a njen hobi je fotografija). A onda, jednog dana na putu iz škole, iz zasede je napada njihov tunjavi komšija George Harvey (Stanley Tucci). On je odvlači u podrum i to je poslednji put kada je vidimo živu. Njen nestanak i iznenadna smrt unose razdor u porodicu. Susiena majka Abigail (Rachel Weisz) napušta porodicu. Susien otac Jack (Mark Wahlberg) upada u očaj, ubeđen da je on na neki način kriv za sve. A Susiena sestra Lindsey (Rose McIver), počinje da sumnja u Harveyja i to otvoreno pokazuje, što je čini potencijalnom metom. U međuvremenu, Susie posmatra sve ovo iz svog zagrobnog života zajedno sa svojom novom drugaricom Holly (Nikki SooHoo).

Način na koji je raj prikazan u The Lovely Bones ne čini ga mestom koji bismo rado posetili. Filmadžije su se oduvek borile sa prikazivanjem zagrobnog života, i Jackson nije izuzetak. Jedini reditelj kojeg mogu da se setim da je snimio ubedljiv film o životu posle smrti je Hirokazu Kore-eda, čiji je film Afterlife iz 1998. godine malo remek-delo. Iako je Jacksonova interpretacija Susienog raja tehnički impresivna, i dalje joj nedostaje emotivni odjek. Lepa je ali prazna, i svaki put kada se film fokusira na likove u njemu, radnja kao da tapka u mestu. Susie je zanimljiva dok je živa, ali nakon smrti, ona postaje tup lik, i pružiti joj "priču" deluje besmisleno.

Posvećivanje neumerene količine vremena Susienom bazanju po zagrobnom životu lišava film svake mogućnosti da u potpunosti ispriča priču ove porodice. Film se okreće prečicama, i zbog toga često stičemo utisak kao da su potezi likova nedovoljno motivisani. Scena u kojoj Jack shvata da je Harvey ubica je nerealna - Jack čini logički skok koji nije u skladu sa dokazima koje ima na raspolaganju. Nije urađen ni pokušaj da se razradi lik Harveyja; on nije ništa više od mediokritetnog filmskog serijskog ubice. Potreba da se trajanje filma ograniči povlači za sobom iseckane i nepotpune likove, a način na koji se film završava, iako u skladu sa događajima iz knjige, deluje nezadovoljavajuće.

Jedan deo kritike ide na Jacksonov račun zbog ublažavanja ovog što se desilo Susie. Nema šanse da bi The Lovely Bones trebalo da bude zabranjen samo za decu ispod 13 godina. Sama priroda priče - da je četrnaestogodišnju devojčicu silovao i ubio serijski ubica - namenjena je odrasloj publici. Da bi se stvari "ublažile", nigde se ne pominje seksualno zlostavljanje, a veći deo nasilja se ne prikazuje na ekranu. Jacksonov pristup menja uznemiravajuće i potresne elemente priče u one koje je mnogo lakše svariti. Ovo, s druge strane, nenamerno umanjuje emotivni udar o tome šta se desilo Susie i koliko je to razarajuće uticalo na njenu porodicu. Slikovito prikazivanje Susiene sudbine možda nije neophodno, ali skoro potpuni izostanak horora u podrumu podriva produkciju.

Najbolju glumu pruža Stanley Tucci, iako je njegova uloga nezahvalna. On je od Harveyja napravio više tužnog i introvertnog usamljenika nego psihopatu, ali lik je previše slabašno napisan da bi omogućio Tucciju da transformiše svoj alter-ego u jednog od najvećih filmskih negativaca. Saoirse Ronan je dobra kao Susie - puna života (čak i kada je mrtva) i iskrica, ali ova gluma se ne može meriti sa onom koju je pokazala u Atonement. Ostatak ekipe je uglavnom okej. Rachel Weisz nema puno scena, Susan Sarandon (kao baka Lynn) pruža i više nego što je potrebno, ali zato Mark Wahlberg deluje kao da nikako nije mogao da se uklopi u ulogu Jacka.

Imajući u obzir kako je Jackson dobro savladao oscilacije filma Heavenly Creatures, iznenađujuće je što od The Lovely Bones nije uspeo da napravi ništa više od razočaravajuće radoznalosti. S obzirom na dokaze kojima raspolažemo, teško je utvrditi da li je decenija velikih epskih filmova (The Lord of the Rings, King Kong) uticala na to da Jackson izgubi sposobnost da efektivno ispriča male priče o likovima ili je knjiga koju je izabrao da adaptira poražavajuća za svakoga. Bez obzira na razloge, krajnji zaključak je da The Lovely Bones nije uspeo, i to je razočarenje.