Megre u Pikratu
Iz pera legendarnog pisca detektivskih romana.
Ovo je jedan od najpoznatijih romana o inspektoru Megreu, najpopularnijem detektivu francuske književnosti. "Megre u Pikratu" preveden je na više jezika i poslužio je kao osnova za nekoliko televizijskih filmova.
Pigal, četiri sata ujutru. Ana-Mari Trošen, zvana Arleta, striptizeta u baru Pikrat ulazi u policijsku stanicu na Monmartru. Slučajno je čula razgovor dvojice gostiju koji planiraju da ubiju neku groficu. Ne zna o kojoj se grofici radi, zna samo da se jedan od te dvojice zove Oskar. Pošto se u međuvremenu otreznila, Arleta izjavljuje kako je izmislila priču o dvojici nepoznatih muškaraca i grofici i odlazi kući. Nešto kasnije pronađena je zadavljena u svojoj spavaćoj sobi. Narednog dana u jednom stanu u istom kraju pronađeno je i beživotno telo grofice Fon Farnhajm. Megre odlazi u Pikrat da se raspita o gostima čiji je razgovor Arleta prisluškivala, ali se ispostavlja da te noći u baru nije bio niko ko odgovara njihovom opisu...
Žorž Simenon je belgijski književnik koji piše na francuskom jeziku, rođen u Liježu 1903. godine. Vrlo rano odlučuje da se bavi pisanjem. Sa šesnaest godina postaje novinar u Gazet de Lijež, gde je u prvo vreme zadužen za najrazličitije događaje, a kasnije za duhovite komentare o gradskim glasinama. Njegov prvi roman, objavljen pod pseudonimom Žorž Sim, izlazi 1921: "Most na Mezi", kratak duhoviti roman o životu u Liježu. Zajedno sa suprugom, slikarkom Režinom Ranšon, seli se 1922. u Pariz, gde uči zanat tako što piše priče i romane-feljtone svih žanrova: policijske, erotske, melodramatske itd. Između 1923. i 1933. objavljuje gotovo dve stotine romana, preko hiljadu priča i veliki broj članaka.Godine 1929. Simenon piše svog prvog Megrea – "Zagonetni Letonac" – koga je izdavačka kuća "Fajar" objavila 1931. Komesar Megre ubrzo postaje veoma popularan lik. Simenon će napisati ukupno sedamdeset dve Megreove pustolovine (kao i nekoliko zbirki priča), od kojih je poslednja – "Megre i gospodin Šarl" – objavljena 1972. godine.
Ubrzo posle "Zagonetnog Letonca" Simenon počinje da piše ono što će nazvati svojim „pravim“ ili „teškim romanima“: više od sto deset naslova, od "Alzaskog pansiona", objavljenog 1931, do "Nevinih" iz 1972, preko njegovih najpoznatijih dela: "Kuća na kanalu" (1933), "Čovek koji je posmatrao vozove" (1938), "Gradonačelnik Vernea" (1939), "Neznanci u kući" (1940), "Tri sobe na Menhetnu" (1946), "Pismo mom sudiji" (1947), "Sneg je bio prljav" (1948), "Zvona Bisetra" (1963) itd. Uporedo sa plodnom spisateljskom aktivnošću, mnogo putuje, seli se iz Pariza i nastanjuje u Šarantu, a za vreme Drugog svetskog rata u Vandeji. Godine 1945. odlazi iz Evrope u Sjedinjene Američke Države, gde će živeti deset godina; ženi se Denizom Uime. Vraća se u Francusku, a zatim konačno nastanjuje u Švajcarskoj. Godine 1972. odlučuje da prestane da piše. Opremljen magnetofonom, baca se na svoja dvadeset dva Diktata, a onda, posle samoubistva ćerke Mari-Žo, piše ogromne "Intimne memoare" (1981).
Simenon je umro u Lozani 1989. godine. Mnogi njegovi romani adaptirani su za film i televiziju.
Kategorije i zanrovi
najcitanije knjige - top 10
