Paralelni svetovi Murakamijeve "1Q84"

Oko Murakamija možemo lomiti koplja „dok se krave ne vrate kući“, kako Amerikanci vole da kažu. Do sad je i u Srbiji dostigao dovoljan nivo popularnosti da možemo da upotrebimo ono uobičajeno „ili ga volite, ili ne“. Jasno je da oni koji cene zaokruženu priču, konkretne odgovore i logične završetke u njegovoj prozi neće pronaći bogznakakvu satisfakciju. Verujem da je svaki iole ozbiljan čitalac do sada imao prilike da se susretne sa Murakamijem, ili makar zna ko je taj čovek i čime voli da se bavi u svojim knjigama, pa bih preskočio taj deo, ako nemate ništa protiv. Za dodatne informacije obratite se mom najboljem prijatelju – Wikipediji. A ako se neko poluzainteresovano pita da li je Murakami u „1Q84“ značajno promenio svoju priču – nije. Kad smo sve to rasčistili, hajde da se, za one koji su još uvek zainteresovani, bacimo na nešto konkretniju priču.

Za Murakamija bi se moglo reći da je pisac magijskog realizma, ali ne u smislu poštovanja i emuliranja rada istaknutih predstavnika ovog literarnog pravca, već u najdoslovnijem značenju ovog izraza. Njegovi likovi su po pravilu obični da običniji ne mogu biti, osobe sa (makar na površini) sasvim nezanimljivim životima, ukorenjene u svakodnevnici i sopstvenim rutinama sve dok se ne nađu u sred nečega što prkosi zdravom razumu i temeljnim principima sveta oko nas.

Tengo Kavana i Masami Aomame, glavni akteri romana „1Q84“ između kojih je i podeljena naracija, uklapaju se u obrazac tipičnih „murakamijevskih“ likova u kojem su muškarci najčešće inteligentni i dobrovoljni usamljenici sa nedostatkom ambicija, a žene jake, svojeglave i pomalo iščašene. Matematički vunderkind u detinjstvu, Tengo je danas (tj. u 1984.) povremeni nastavnik matematike u privatnoj školi i autor jednog (neobjavljenog) romana. Aomame je instruktorka fitnesa koja se prema svom životu odnosi kao i prema sopstvenom telu – kao uređenom sistemu sa jasno definisanim pravilima i strogom disciplinom osmišljenom da omogući optimalno funkcionisanje sistema. Njih dvoje povezuje sličan životni put, kratka zajednička istorija, i jedan naizgled beznačajan trenutak iz detinjstva koji će ih oboje obeležiti za ostatak života. Sticajem odvojenih okolnosti, oboje bivaju istrgnuti iz sopstvene svakodnevnice i gurnuti u svet godine 1Q84, paralelnu realnost koja se od „naše“ razlikuje u suptilnim devijacijama u istoriji i ne tako suptilnoj činjenici da se na nebu nalaze dva meseca. U ovom svetu oni, upleteni u mrežu događaja izvan njihove kontrole, očajnički tragaju jedno za drugim

Naslov romana je očigledna aluzija na „1984.“ Džordža Orvela (broj 9 se u japanskom jeziku izgovara kao „Q“, tj. „kju“), ali dalje od toga veze između ova dva dela su prilično maglovite. Radnje oba romana odvijaju se u svojevrsnim anti-utopijama kojima vladaju sive eminencije, i u Murakamijevom delu postoji pomalo fantastična verzija svevidećeg Velikog brata i atmosfera neprestanog nadgledanja i progonjenja, ali „1Q84“ je gotovo sasvim lišen političke konotacije. U Murakamijevoj paralelnoj stvarnosti konce drže „čovečuljci“, fantastična bića nejasne svrhe i maglovitog simboličkog značenja.

Opisujući svoj kreativni proces, Murakami ističe da ne prilazi pisanju sa unapred određenim konturama priče i početkom i krajem, već polazi od naslova ili scene sa jakim simboličkim nabojem, dopuštajući priči da ga sama sprovede kroz svoj tok do neizbežnog kraja. U ovom procesu on sebe doživljava kao neku vrstu prenosnika sopstvene imaginacije čija uloga nije da definiše i obrazloži ove impulse, već samo da ih prenese što je vernije moguće. Prateći ovaj modus operandi, i „1Q84“ je krcat fantazamagoričnim slikama i scenama čije značenje je uvek delimično nedokučivo, ili, pak, nepostojeće. Ipak, po prvi put u svom dosadašnjem radu, Murakami u romanu „1Q84“ čini svestan iskorak ka čitaocu sa ciljem olakšavanja navigacije kroz ovo obimno delo, na više mesta zastajući da bi kroz svoje protagoniste rezimirao ključne tačke dotadašnjeg toka radnje. Nešto intuitivnijem (postoji li drugačiji?) poštovaocu Murakamijeve proze ovaj gest bi mogao zasmetati, ali on se, imajući u vidu količinu teksta, može smatrati i neophodnim.

Murakamijev poslednji roman nije obiman samo po gabaritu, već i po obilju tema koje obrađuje. „1Q84“ je Murakamijevo najambicioznije delo do danas, sa temama koje se protežu kroz istoriju, preko prostranstava, i zalaze u sve aspekte ljudskog postojanja u tolikoj meri da bi se mogao smatrati i njegovim pokušajem pisanja «totalnog romana», mada samo uslovno. Murakami to ne radi u sveobuhvatnom enciklopedijsko-metafizičkom stilu ruskih klasika, recimo, već više otvarajući pitanja nego nudeći odgovore. Kroz obilje sadržaja on se kreće lako i nepretenciozno. Njegov stil je sveden, a rečenica jednostavna, dopuštajući čitaocu da se s lakoćom prepusti snazi same priče.

Bez obzira da li njegov imaginarijum ima poentu ili smisao (na vrhuncu sopstvenog nemara, Murakami u potpunosti izbacuje jednog lika iz radnje „1Q84“ bez ikakvog objašnjenja sem opskurnog „ta i ta osoba se više neće pojavljivati i to je tako“ {slobodna interpretacija}), neporecivo je da je Murakami pisac bujne mašte, i „1Q84“ je roman bogat intrigantnim i snažnim scenama koje ostaju uz čitaoca danima po zaklapanju knjige. Posmatran bilo kao metafizička ljubavna priča, zlokobna antiutopija, ili samo zabavna vožnja toboganom kroz beskrajno uvrnuti svet u Murakamijevoj glavui, roman „1Q84“ je snažno svedočanstvo o moći reči i književnosti za stvaranjem novih svetova, ali i upozorenje da svetovi koje stvaramo mogu biti i izuzetno mračna i teskobna mesta.

Nebojša Ćato