Šećerni Kremlj

Vladimir Sorokin je u svoju poslednju knjigu "Šećerni Kremlj" preselio ne samo neke od junaka nego i opštu atmosferu romana "Dan opričnika"  (Geopoetika, 2008). Kroz parodiju i grotesku naziru se osobenosti savremene ruske stvarnosti i čak se mogu prepoznati ličnosti iz sveta politike i kulture, iako je radnja smeštena u budućnost, u 2028. godinu. Autor naprosto proširuje i produbljuje temu Opričnika, podrobno opisuje do koje mere može biti groteskna primena novih tehnologija i tehničkih izuma, ako mentalitet i običaji ostanu nepromenjeni. Uzaludan je tehnološki progres ako čovek iznutra ostaje isti. Šećer i med, jelej i medovina zaslađuju sve priče Šećernog Kremlja, pripovedanje teče glatko i bajkovito, ali ta slast izaziva mučninu, a Sorokinov jezivi svet deluje još strašnije.

Mirjana Grbić

Sa velikim uživanjem poigravam se različitim stilovima. Za mene je to čista plastika, a reči tretiram kao glinu. Fizički osećam kako oblikujem tekst. Kad mi kažu: ,,Kako možeš tako da se iživljavaš na ljudima?" odgovaram: ,,To nisu ljudi, to su samo slova na papiru."

Vladimir Sorokin

O autoru:
Vladimir Georgijevič Sorokin, ruski romansijer, pripovedač, dramaturg i scenarista, rođen je 7. avgusta 1955. godine u gradiću Bikovo nadomak Moskve. Odloživši inženjersku diplomu, bavi se grafikom, slikarstvom, konceptualnom umetnošću (ilustrovao je više od pedeset knjiga), pod uticajem ruskog andergraunda 80-ih. Književni debi Sorokina (poezija) vezuje se za 1972. godinu, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju skoro ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu „A-Ja" objavljuje izbor od šest priča i (u izdanju čuvene kuće „Sintaksis" Andreja Sinjavskog) roman "Red". Tek marta 1992. godine ovaj roman objavljuje i ruski časopis „Umetnost filma".

Autor je sledećih romana: "Red" (1985), "Norma" (1994), "Roman" (1994), "Trideseta Marinina ljubav" (1995), "Srca četvorice" (1994), "Plavo salo" (1999), "Pir" (2000), "Led" (2002), "Broov put" (2004), "23.000" (2005), "Dan opričnika" (2006), "Šećerni Kremlj" (2008). Napisao je sledeće drame: "Zemunica" (1985), "Ruska baka" (1988), "Poverenje" (1989),"Dismorfomanija" (1990), "Jubilej" (1993), "Hochzeitreise" (1995), "Šči" (1996), "Dostoevsky-Trip" (1997), "Peljmeni" (1997), "Srećna Nova" (1998).

Potpisuje veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: "Bezumni Fric" (1994), "Moskva" (2001), "Konejka" (2001), „4" (2004).

Sa Olegom Kulikom objavljuje fotoalbum „U dubini Rusije". Laureat je nagrada „Narodni Buker" i „Andrej Beli" - „za posebne zasluge u ruskoj književnosti" (2001). Godine 2005. uručena mu je nagrada „Liberti". Dela su mu prevođena na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, japanski, srpski, korejski i dr. jezike.