Tibetanci

"Ti­be­tan­ci" su re­pre­zen­ta­tiv­ni uzo­rak Pe­ši­će­ve ma­šte i mo­žda pi­o­nir­ski po­du­hvat ta­ko­zva­ne srp­ske fan­ta­stič­ne knji­žev­no­sti.

Glav­ni lik ovog gran­di­o­znog ro­ma­na je la­ma Džam­bu Ling (u pre­vo­du Ce­li Svet) kroz ko­jeg autor iro­nič­no pro­go­va­ra i do­no­si nam svu mu­drost i bo­gat­stvo du­ha Ti­be­ta­na­ca. Ta iro­ni­ja ni­je iro­ni­ja sa­ti­ri­ča­ra ko­me smeh slu­ži za što i lov­cu stre­la; to je iro­ni­ja sme­ho­tvor­ca, čo­ve­ka ko­ji ume da se ra­du­je i da sla­vi ži­vot u sva­kom po­gle­du... Ovaj ro­man, kao i pret­hod­ne Pe­ši­će­ve knji­ge go­vo­ri o eg­zo­tič­nom sve­tu ko­ji ni­je ni naš ni sa­vre­men, ne­go uni­ver­za­lan i sve­vre­men... Kroz ovu knji­gu će­mo sa­zna­ti da čo­vek ima dva za­vi­ča­ja, Ne­bo i Ze­mlju. Tu je svet po­čeo i tu se ni­ka­da ne­će za­vr­ši­ti. Tu su lju­di i ono što či­ne ona­kvi ka­kvi bi po Pe­ši­ću i tre­ba­lo da bu­du, pu­ni slo­bo­de i ma­šte, ra­do­sti i ve­dri­ne, stra­sti i sme­ha, ve­re i lju­ba­vi...

Ne­ću mo­li­ti Go­spo­da­ra Smr­ti da nas ne ra­sta­vlja; ni­šta on ne­ma s na­šom lju­ba­vlju. Mi smo uvek bi­li za­jed­no. Ni­jed­nog da­na ni no­ći se ni­smo odva­ja­li. Za­jed­no smo bi­li i pre na­šeg ro­đe­nja. Iz iste iskre, iz jed­ne zve­zde smo po­sta­li; u njoj ću te ja če­ka­ti. Zar ni­sam ja tvo­ja že­na, Ce­li Sve­te? Že­na mo­ra pre mu­ža da ode ku­ći i sve pri­pre­mi za nje­gov po­vra­tak.

Gde je na­ša ku­ća, vo­lje­na mo­ja, ako za­jed­no ni­smo. U ko­me ne­bu, na ko­joj zve­zdi. Re­ci mi to! Gle­da­ću je dok mi že­lja ne stvo­ri kri­la i ne vi­nem se do nje, ili dok ona po me­ne ne si­đe.

U na­šim sr­ci­ma je ta ku­ća, Ce­li Sve­te. Gle­da­mo se sa­da i za­u­vek će­mo bi­ti za­jed­no. Ovaj tre­nu­tak je več­nost; ni­ko nam na­šu lju­bav ne mo­že od­u­ze­ti...