Istina uzvraća udarac: China Blue

O Kinezima u Srbiji vlada mišljenje koje, u najmanju ruku, naginje fašističkom, te ne bi bilo loše razmisliti malo o tome kako ti ljudi u svojoj zemlji žive i koji je razlog da je napuštaju.
Da li ste se ikada zapitali (sumnjam da jeste) šta je to što jednu mladu kinesku porodicu nagoni na put do ove i ovakve Srbije? Ako im je ovde dobro, da li ste ikada (takođe sumnjam da jeste) pomislili kako li im je tek u Kini?

Kao najveći problem današnjeg vremena, sudeći po onome što vidim oko sebe, svakako bih izdvojila globalizaciju; proces koji hrli nezaustavljivom brzinom brišući sve pred sobom. U poređenju s njom ovakvom kakvom se pokazala, izgleda da Cunami predstavlja manju opasnost. Ne mislite li da multinacionalne korporacije daju sve od sebe da štoviše kontrolišu naše živote ne bi li nas pretvorile u hipnotisanepotrošačke robote?
Srbija jeste novo tržište i novo polje eksploatacije u kojoj postoji i cveta sve ono što se u čitavom svetu dokazalo kao evil iprotiv čega je već uveliko počela bitka (npr. Miškovićev monopolizam,koji se u Srbiji razvio do metastaze), tako da se nemojte pitati čemuovaj tekst.

Uz sve to, a nešto što me, između ostalog, svake godine iznova uveri u ljudsku nepopravljivu površnost, je činjenica da Prvi maj – Praznik rada i tri spasonosne osmice (8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati zabave), teško da iko (u našoj zemlji) doživljava kao nešto više od Dana kotlića, roštilja i alkohola, iako u toj istoj zemlji (paradoksalno, a učestalo, ti isti ljudi) i na ovom našem svetu postoji alarmantan broj ljudi koji rade maratonske smene u fabrikama, kojima je čak zakonom zabranjeno udruživanje u radničke sindikate, a štrajkovi se kažnjavaju i smrću; ljudi koji šiju našu fency garderobu, sklapaju naše kompjutere i mobilne telefone i kopaju plemeniti tantalijum dok ima deca umiru od gladi i gripa (!), a sve sa ciljem da bi smo mi mogli da kupimo svake sezone(!) novi model stvarčica (tzv. poslednjih dostignuća tehnologije i poslednjih krikova mode - za mene su ovi krici najviše nalik onom Munkovom!) bez kojih se, navodno, savremeni život ne bi mogao zamisliti.

Iako nadu uliva smena predsednika na čelu sveta (Obama nakon G. W. Buša), borba za opstanak čini se teška i dugotrajna.

Afrika i Azija nisu tako daleko, naročito kada se uzme u obzir činjenica da ni Srbiju, izgleda, ne čeka baš mnogo svetlija budućnost.
Mega-ultra-giga-super-plus marketi za upućene su odavno alarmantna pojava. Postajemo li, na primer, Amerika? I da li uopšte ikoga to zabrinjava? Da li uopšte u našoj zemlji iko išta preduzima i da li veruje da će time nešto postići?

A, priča koja sledi je priča o onome što svesni i odgovorni pojedinci iz drugih krajeva sveta po pitanju otpora i borbe preduzimaju.

Kada je Micha Peled odlučio da snimi film o istini koja se krije iza nastajanja pantalona od džinsa, znao je dobro sa čim se hvata u koštac. Da bi uspeo u nameri, morao je da prevaziđe veliki broj prepreka.
Kao najveći tekstilni i tehnološki proizvođač, Kina je svako bila najbolja lokacija za priču o globalizaciji. Ali, da bi ste snimili film u Kini potrebna vam je dozvola vlasti kojom se zahteva i to da gotov materijal bude pregledan od strane vladinih činovnika. Kako bi izbegao kontrolu i cenzuru, režiser je sa ekipom u Narodnu Republiku Kinu prošvercovao opremu. Međutim, policija ih je zaustavljala mnogo puta, uhapsili su njegove kolege i konfiskovali trake.
„Naša glavna protagonistkinja, 16-ogodišnja devojka bila je zastrašivana, tako da smo morali sve ponovo da snimamo sa novom protagonistkinjom. Udruživanje radnika je takođe ilegalno u Kini, te smo sarađivali sa andergraund mrežom radničkih aktivista koji su rizikovali svoju slobodu da bi nam pomogli. Želeli su da svet vidi i sazna kako su radnici u Kini eksploatisani.“
Tako je nastao China Blue – film o istini koju ni kineski poslodavci ni internacionale kompanije ne žele da saznamo.
Film nas vodi u unutrašnjost fabrike džinsa, gde dve tinejdžerke, Jasmin i Orhid, pokušavaju da prežive u surovim i ponižavajućim uslovima rada. Njihovi se životi presecaju sa životom drugog protagoniste – gospodina Lama, vlasnika fabrike i poslodavca. Donoseći nam pogled kako sa vrha, tako i sa dna fabričke hijerarhije, ovaj film svodi kompleksna pitanja globalizacije na ljudski nivo.
Kao i milioni pre nje, Jasmin napušta svoje selo u potrazi za poslom u dalekoj fabrici. Njena početna sreća što će moći da pomogne svojoj porodici vrlo brzo nestaje pri susretu sa neprestanim prekovremenim radom i zakasnelim platama. Radeći u logorskim uslovima za nadoknadu od 6 centi na sat(!!!), njena jedina uteha je prijateljstvo sa koleginicom. Sa druge strane vidimo vlasnika fabrike, gospodina Lama, koji, da bi dobio nove narudžbine od zapadnih klijenata, mora da prihvati ekstremno niske cene proizvodnje i veoma kratke rokove isporuke. Kako bi nastavio s radom, Lam smanjuje plate radnicima i zahteva od Jasmin i njenih koleginica da rade prekovremeno. Uplašeni da ih ne uhvate kako od iscrpljenosti spavaju na poslu, radnici štipaljkama pridržavaju kapke. Kada njihova izdržljivost pređe sve granice mogućeg, jedino što im preostaje je štrajk. Ali, štrajk radnika u Kini je ilegalna akcija!


Internet nudi mnogo. Prava informacija je strela u čelo laži. Razmišljajte dok kupujete. Neodgovornost izaziva bumerang efekat.

Pitanje za kraj: da li je iko od vas čuo za štrajk radnika u ovdašnjoj sweatshop fabrici „Zamber“ iz Vranja (bivšem „Yumku“ – za one koji se sećaju), a koja je vlasništvo britanske kompanije „Alena“ LTD, čiji je vlasnik grčki biznismen sa Kipra (kako to „biznismenski“ zvuči!) Jani Savas?
Vidite li problem u svemu tome?