Kostimografija i moda

Kostimografija, iako se u jednom smislu tiče mode, u svojoj osnovi ne tiče se postavljanja novih modnih trendova. Kostimograf je, naime, tu da svojim znanjem i vizijom najbolje dočara karakter junaka neke pozorišne predstave, filma i tako dalje i atmosferu vremena u kojem taj junak živi i deluje. Bilo da je reč o konkretno poznatim stilovima određenog istorijskog trenutka ili, pak, ''izmišljenom'' vremenu i prostoru, kostimograf je čovek koji ''oblačeći'' junake daje jasan i, iznad svega neophodan, doprinos ''oživljavanju'' vizije jednog režisera. Naime, garderoba koju nosimo pokazuje mnogo toga: naš karakter, mogućnosti (finansijske, pa i mentalne); ona je refleksija, kako našeg unutrašnjeg stanja, tako i sredine iz koje potičemo i one u kojoj živimo. Dakle, garderoba je naša slika.

Razmislite sad malo o poslu kostimografa. Da li mislite da osobi koja se bavi kostimografijom ne treba poznavanje istorije sveta sa svim onim što istorija sveta podrazumeva? Mislite li, zatim, da joj poznavanje književnosti i svih grana umetnosti, poznavanje istorije kostima, koje podrazumeva kako garderobu, tako i frizuru i šminku od najdavnijih vremena do početka 20. veka, kao i poznavanje savremenih modnih tokova i vremenskog trenutka nisu od velike koristi? Mislite li da jednom kostimografu crtanje nije potrebno? Da poznavanje vizuelne kulture ne treba nikome, a ponajmanje kostimografu? Mislite li da nije važno da zna osnove krojenja i šivenja? Ne bi me čudilo, pošto (a to je zastrašujuć pokazatelj lenjosti) mnogi mladi ljudi koji žele da budu modni kreatori misle da im ovo poslednje neće trebati, jer ''to rade krojači''. I, iznad svega, mislite li da jednom kostimografu izvanredno poznavanje i osećanje ljudskog karaktera uopšte ne treba? Ako mislite tako, onda od vas nikada neće postati profesionalac, ma kojim poslom se bavili.

Vratimo se sada izvanrednom primeru koji potvrđuje da su ljubav prema svojoj profesiji, znanje i vizija sveto trojstvo, ne samo uspeha (jer je uspeh po meri materijalnog sveta relativna stvar), nego i nečeg mnogo većeg od uspeha, a to je kreiranje lepote.

                             

Milena Kanonero (Milena Canonero) po profesiji je kostimograf. Rođena je na severu Italije, a umetnost, istoriju dizajna i kostimografiju studirala u Đenovi. Nakon studija seli se u Englesku gde vrlo brzo počinje da radi u malim pozorišnim i filmskim produkcijama. Radeći kao stilista na reklamama u Londonu imala je prilike da upozna mnoge filmske režisere uključujući i Hju Hadsona (Hugh Hudson). No, presudan korak u njenoj karijeri bila je prilika da poseti snimanje filma ''Odiseja u svemiru 2001'' (2001:A Space Odyssey), gde upoznaje i režisera filma- Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick). Počinje da asistira Kjubriku na različitim poljima (od dubliranja u filmovima do istraživačkog rada), nakon čega Kjubrik preopoznaje njen kvalitet i daje joj šansu da radi kao kostimograf i to, nigde drugde nego na fimu ''Paklena pomorandža'' (A Clockwork Orange), 1971. Zaista se nadam da ovaj, kao i predhodno pomenuti film dobro poznajete! Naime, reč je o još jednom remek-delu svakako jednog od najvećih režisera u istoriji filma, tako da bi bilo neohodno upoznati se sa pomenutim ostvarenjima. Kjubrikovo poverenje Milena je definitivno opravdala kreirajući nezaboravnu (i dan danas veoma inspirativnu i aktuelnu) futurističku garderobu. Najbollje bi bilo da, ako niste, pogledate film, a ,ako i jeste, pogledajte ga ponovo!

                

Sa sledećim Kjubrikovim ostvarenjem, ''Barry Lindon'', filmom koji nas vodi u 18. vek, vek osvetljen samo svećama (naime, svetlost sveća bila je jedino svetlo upotrebljeno na snimanju), rad Milene Kanonero postaje široko priznat na polju kostimografije kao pokazatelj umetnosti i umešnosti. Za kostime u ovom filmu, 1975. Milena dobija svog prvog Oskara.

                

Nakon toga, Hju Hadson je angažuje kao kostimografa za njegov film ''Vatrene kočije'' (Chariots of Fire), 1981. Milena ponovo dobija Oskara i definitivno ulazi u snažan svet Holivuda. Još pet puta je zaslužno nominovana za Oskara. Svaki od filmova na kojem je radila nosi njen jedinstven rukopis, inventivnost, oštru inteligenciju i snažnu želju za perfekcijom na svim nivoima.

Njeni kostimi za filmove Out of Africa (1985) i Kopolin The Cotton Club (1984), inspirisali su čak i istrajni svet mode. O Mileninoj kreativnosti takođe svedoči film Dick Tracy iz 1990. u kojem ona hrabro i efektno koristi jake boje, kako bi atmosferu iz ovog stripa autentično prenela na ekran. Filmovi Bulworth (1998), Single White Female (1992), The Godfather , 3. deo (1990), The Shining (1980), Damage (1993) i The Hunger (1983) omogućili su Mileni da ispolji svoju veliku sposobnost u kreiranju stilova, kako glavnih junaka, tako i onih sporednih.

2001. Mileni je Savez kostimografa dodelio nagradu za dostignuće u karijeri. Ove godine (možda je neko i zapazio), Milena Kanonero je po treći put dobila nagradu Oskar i to za kostime u izvanrednom filmu Sofije Kopole ''Marija Antoaneta'', čime je postala jedan od najodlikovanijih kostimografa u istoriji dodele nagrada Američke filmske akademije. Ne treba zaboraviti ni veoma ohrabrujuću i ponosa vrednu činjenicu da je Mileni na ovom filmu prvi asistent bila naša kostimografkinja Bojana Nikitović.

                   

Rad Milene Kanonero obuhvata zaista mnogo filmova. Pomenuću još neke: Death and the Maiden (1994), Titus (1999), The Affair of the Neckless (2001), Solaris (2002), Ocean's Twelve (2004) i tako dalje.

Milena je već dugo godina udata za glumca Maršal Bela (Marshall Bell) sa kojim živi u Los Anđelesu.

(Iz rubrike Stylish, Urban Bug, maj 2007.)