BON IVER – “Bon Iver”

Priča o Bon Iver zvuči kao da je izašla sa stranica nekog romana iz prve polovine XX veka: slomljenog srca, bez benda, i još uvek osećajući posledice borbe sa mononukleozom, Justin Vernon se osamljuje u snegom zavejanoj brvnari u Viskonsinu gde provodi vreme pišući i snimajući pesme. Bez preteranih ambicija, on pod imenom Bon Iver sam izdaje ovu kolekciju pesama u zanemarljivom tiražu. Ipak, albuma se dokopavaju blogovi, ova gotovo mitska priča počinje da se prepričava i širi, i Vernon preko noći postaje kultna figura indie folk pokreta. Sa punim pravom, da se razumemo.

Debitantski album Bon Ivera pojavio se niotkuda i pobrao gotovo jednoglasne hvalospeve kritike. Vernonov srceparajući falseto i očaravajuće intimne pesme koje su se podjednako oslanjale na nasleđe Briana Wilsona i američku country tradiciju svrstale su album “For Emma, Forever Ago” među najznačajnije muzičke bisere XXI veka.
Ovog puta nije mogao da računa na mističnu auru usamljenog umetnika, ili na faktor iznenađenja. Bon Iver je u međuvremenu izrastao u pun četvororčlani bend, Vernon je gostovao i na Kanye Westovom prošlogodišnjem remek-delu “My Beautiful Dark Twisted Fantasy”, i sve oči su bile uprte u njega.

Vernon je i ovog puta odlučio da sam snima i producira svoj drugi album, u studiju koji je sam izgradio. Samostalan čova, nema šta. Ovog puta je ipak bio pojačan za članove benda, kao i za gostovanja nekoliko iskusnih studijskih muzičara. Novi album ipak u potpunosti nosi njegov autorski pečat, samo što sve deluje veće, dublje i ambicioznije. “Bon Iver” uspeva da zadrži svu toplinu i intimnu atmosferu prvog albuma, ali su aranžmani raskošniji, a uticaji mnogo širi. Vernon se ovde nimalo ne plaši da zakorači na nepoznatu teritoriju. On cilja jako visoko, i obično pogađa cilj, kao da mu je saradnja sa drugim muzičarima omogućila da otključa rezervoar kreativnosti za koji nije mogao ni da pretpostavi da poseduje.

Ambicioznost albuma očigledna je već na prvoj pesmi. “Bon Iver” počinje sa Beach Boys harmonijama i vojnim dobošarenjem, koji ustupaju mesto Vernonovom vokalu i 80's gitarskoj pratnji koja gotovo zalazi na teritoriju patetike. Na to se nadovezuju sintisajzeri i bubanj sa duplom pedalom, pesma se naizmenično stišava i pojačava uključivanjem novih instrumenata, da bi svoj apsolutni vrhunac doživela uvođenjem trube koja pesmu lansira u neslućene visine. Gotovo je neverovatno kako je Vernon od ovakve mešavine nespojivih i potencijalno “seljačkih” elemenata uspeo da stvori nešto krajnje emotivno i bolno lepo. A to je samo prva pesma!

Demonstrirajući naizgled bezgraničnu nonšalanciju i sviračku rasterećenost, Bon Iver se na ostatku albuma lakonski šetaju kroz žanrove, i spajajući nespojivo istovremeno uspevaju da zadrže jedinstven ton na čitavom albumu. Sa pomalo kičastom, ali i prostranom produkcijom prepunom reverba, preko reggae ritmova, tragova hair-metala 80-ih, malo Phil Collinsa ovde, malo Stinga tamo, kojeg zrna Kanyea i njegove fascinacije autotune-om i zastarelim sintisajzerima, Vernon i drugari stvaraju muziku kakvu nikada ranije niste čuli. Ako je dobar deo šarma i topline prvog albuma ležao u njegovom minimalizmu, fascinantno je da je Vernon uspeo da postigne gotovo identičan efekat koristeći mnogo veći i ekstravagantniji arsenal. Mnoštvo instrumenata njegovu muziku nije lišilo suptilinosti, već joj je dalo novu dubinu: “Bon Iver” je istovremeno i bombastičan i delikatan, podjednako egzibicionistički i intiman, što je samo po sebi umetnički podvig.

Kreativna ambicioznost zahteva dobru dozu rizika. U tom smislu, “Bon Iver” je krajnje rizičan album. Linija koja razdvaja genija od budale često je tanka, i Vernon tokom čitavog trajanja ovog albuma hoda po toj liniji. Ako je uopšte i bilo ikakve sumnje, on svakako nije budala.

Nebojša Ćato