Childish Gambino - “Camp”

To nas dovodi do Childish Gambina, hip-hop umetnika iza čijeg pseudonima se krije Donald Glover, glumac najpoznatiji po ulozi Troya Barnesa u seriji "Community". O ljubavi prema ovoj seriji na ovom sajtu se pisalo u više prilika i sa različitih strana, pa sad nećemo trošiti dragocene reči objašnjavajući o čemu se radi. Pogledajte sami (to je naređenje, ne predlog).

Troy – pardon, Donald - se godinama unazad petljao u muziku. To je radio prilično nepretenciozno, iz svoje sobe, sam sa kompjuterom – za sebe, što bi se reklo. Svoje učinke je kačio na svoj sajt, bez većih ambicija i pretenzija na slavu i uspeh. Slava i uspeh stigli su u međuvremenu sa glumačke strane, pa je samim tim poraslo i interesovanje za Donalda čoveka, pa i Donalda muzičara. Shodno tome, ponosni vlasnik tri samizdata (i široko ignorisana) albuma je odlučio da se uozbilji, našao producenta i izdavača i snimio de fakto debitantski album.

Da se Glover na svom prvom "ozbiljnom" albumu ne šali jasno je već nakon prvih nekoliko taktova. Album otvara sjajna "Outside" koja počinje sa masovnim horskim pevanjem i još masivnijim bubnjem preko kojih Glover otvara glavnu tematsku liniju "Campa": njegov položaj autsajdera, kako u geto svetu iz kojeg je potekao, a za koji je previše obrazovan "ne-crn" i kojem je (navodno) okrenuo leđa, tako i u svetu šou-biznisa u kojem je previše crn i geto. Glover pri tome ne poteže za pravdanjem i izvinjavanjem, već ubedljivo i srčano objašnjavo svoju prošlost i sadašnjost. Oni koji nisu imali prilike da overe neke od njegovih prethodnih učinaka svakako će biti iznenađeni činjenicom da Glover nije preterano nalik liku koji ga je proslavio. I kao repera njega odlikuje nekakav detinji entuzijazam i želja za igrom, ali Glover ovde ne bira reči (ozbiljno, prva psovka na prvo slušanje delovala je prilično neprikladno za moje NBC standardima govora naviknute uši), već bez dlake na jeziku pretresa čitav inventar svoje svakodnevnice, od devojaka s kojima je radio ovo ili ono, preko neladašnjih poznanika iz hooda, pa do glavnih igrača u šoubiznisu i svih njihovih satelita. Ma koliko se trudio da bude ozbiljan i bezobrazan, Glover ipak ne ume da uguši komičara u sebi, pa su svi tekstovi ispresecani ubitačnim one-linerima koji će vas garantovano nasmejati ("Man, why does every black actor gotta rap some?" - I don't know, all I know is I'm the best one).

Na muzičkom planu krajnje je očigledna fascinacija Kanye Westom i njegovom težnjom ka epskom i megalomanskom. Po principu "ništa nije previše", pojedini komadi na ovom albumu se po grandioznosti i ambiciji približavaju Kanyeovom pretprošlogodišnjem magnum opusu. Aranžmani su maštoviti i šareni, i nedvosmisleno smeštaju "Camp" u milje savremenog hip hopa: hibrida rap-a, R'n'B-a, elektronike i svega drugog što vam padne na pamet, zapravo. Stvari na albumu ne funkcionišu samo kao random matrice preko kojih neki frajer nešto priča, već kao prave pravcate pesme koje se jasno međusobno razlikuju. Nažalost, pojedine pesme se utapaju u banalnosti lakih nota i predstavljaju materijal za zaborav. Ipak, nazvati Gambina "siromašnim Kanyeom" bilo bi, mada donekle prikladno, krajnje nefer prema obojici umetnika. Iznenađujuće, Glover poseduje autentičan glas i zapanjujuću otvorenost koja ga približava slušaocu i čini onoliko humanim koliko je moguće kada je u pitanju jedna TV zvezda. Njegova izvedba je ultra-verbalna i tečna, puna entuzijazma koji nam govori da nije reč o samo još jednoj zvezdi sa previše slobodnog vremena, već o autentičnom muzičaru koji poseduje ogroman talenat i toga je vrlo svestan.

Iako će Glover za mnoge zauvek ostati Troy Barnes, budalasti hiperaktivni dječarac sa ogromnim osmehom, kao Childish Gambino on je potpuno drugačija, ali ništa slabija zver: opasno inteligentan umetnik koji ima i ume šta da kaže. Nadajmo se da je "Camp" samo zagrebao površinu njegovog potencijala.

Nebojša Ćato