Dionne Bromfield - Good For The Soul

Sudeći prema izjavama za medije, Dionne je albumom Good for the Soul htela da ostvari zvuk koji je ujedno „odlschool“, ali koji odgovara današnjoj generaciji. Za razliku od prvog albuma na kojem je takva tendencija ostvarena u bukvalnom smislu, na albumu Good for the Soul prisutan je određen pomak, s obzirom da su Dionne i ekipa muzičara koji stoje iza nje otišli u smeru koji je utabala njena mentorka Amy Whinehouse, a za njom Adelle, Duffy i VV Brown.

Ovaj album donosi nekoliko zaista odličnih i šarmantnih pesama, nekoliko prosečnih i, možda najbitnije od svega, par instant hitova. Poletna Yeah Right, pesma koja otvara album, definitivno je najhitičnija od svih (činjenica koja se utvrđuje tako što, kada na radiju u autu uhvatite stvar, počnete nerazumno da mlatite glavom i udarate volan u ritmu muzike). Iako shvatamo da je napravljena isključivo da bi se popela na liste, to nam ne smeta. Isto kao što ne smeta ni rep sekcija mladog Diggy Simonsa, dodatak koji recezentkinja ovog albuma nikada neće u potpunosti prihvatiti, ali koji u ovom konkretnom slučaju, više pomaže pesmi nego što joj oduzima. Za njom slede dve numere za koje nam još uvek nije jasno zašto su stavljene na drugo i treće mesto, a zatom Foolin` koja, jednostavno rečeno, predstavlja vrhunac Dionninog stvaralaštva. Ona je duboka, kompaktna i hitina, a na prvo slušanje se Amyn ukorenjeni uticaj ni ne primećuje u velikoj meri. Ipak, posle izvesnog vremena ova nostalgična linija postaje sve draža, te shvatate da ova pesma predstavlja jedan od najboljih primera modernog soula.

Balade koje slede i koje predstavljaju većinski deo ostatka albuma čine jednu dobru adaptaciju Motown zaostavštine, pesme kojima ne treba ništa ni dodati ni oduzeti, koje su odlično osmišljene i sadrže nekolicinu zanimljivih momenata, ali ništa više od toga. Tako prelazimo da drugi deo albuma koji je, ako izuzmemo dva veća hita na početku, nešto zanimljiviji, što u neku ruku predstavlja dobar i mudro osmišljen metod za održavanje pažnje slušalaca, ali pri tom i eksperiment sa nešto drugačijim pravcima. A Litlle Love je sledeći potencijalni hit, a Time Will Tell predstavlja simpatični naklon reggae i rocksteady uticajima. To su žanrovi sa kojima je na B stranama svojih singlova flertovala i sama Amy, a ujedno i pravac kojim smo mislili da će Dionne krenuti posle neprekidnog slušanja He`s So Fine, izvanredne obrade The Chiffons, sa Dionninog prvog albuma. Na samom kraju, album nas ugodno iznenađuje sa dve pesme odrađene u stilu '70-tih, solidnom Don`t Make It True i još jednim zaraznim hitićem Move a Little Faster.

Posle nekoliko slušanja, Good Gor The Soul, i pored svih svojih slabih tačaka, potvrđuje da je jedno od solidnijih izdanja ove godine i to ne samo u okvirima svog žanra. Iskusni tim muzičara i producenata okupljenih oko Dionne napravili su odličan temelj za prostor na kojem se ova mlada dama savršeno snalazi i iskreno verujemo da najbolje tek predstoji u godinama koje su pred njom. Gubitak Amy Whinehouse bez čijeg pominjanja ova recenzija ni ne bi mogla da se napiše (u krajnjem slučaju, iz razloga zato što su oba Dionnina albuma izdata pod njenom etiketom), uslovio je masu komentara koji se odnose na to da gašenje jedne zvezde uvek sa sobom povlači dizanje druge, ali to je ujedno i razlog zašto smo, makar vremenski, želeli da se distanciramo od ovog albuma i istu recenziju objavimo tek kada se ekspozija članaka o veličini umrle dive bar malo stiša.

Branka Malenica