Superpitcher - Kilimanjaro
07. okt 2010. @ 08:23  |  recenzije

Superpitcher - Kilimanjaro

Kompakt

Kao član stare garde Kompakt producenata, Aksel Schaufler, AKA Superpitcher, ima istoriju sa kelnskim gigantom dugu skoro kao bilo koja druga seda brada etikete.

Tokom prethodne decenije, Schaufler je prošao kroz sva raspoloženja sa "Heroin" i "Yesterday", umornim dauntempom njegovog debi albuma "Here Comes Love" do gotik tehna njegovog Today miksa i uključivanja na gotovo svakoj Total kompilaciji. Kao takav, on je igrao istaknutu ulogu u oblikovanju Kompakt zvuka, kao i u pokušaju izvijanja naših očekivanja od etikete.

Sada, šest hrabrih godina nakog izdavanja njegovog debi albuma, Schaufler se konačno vraća sa dugo odlaganim Kilimanjaro, izdanjem koje dodatno učvršćuje interes etikete za vokalno-orijentisani pop iako je jednom nogom i dalje vodi pedantnu bitku za podijum.
Počećemo sa upozorenjima: izraženost Schaufler-ove povećane prisutnosti vokala će uzeti malo vremena za prilagođavanje. Tamo gde je pre nastojao da zamagli vokale u srži svojih pesama, ovde je više centralizovan, nije pripovedač, već beležnik.

Ovo su posmatrački fragmenti, i u tom njegovom hladnokrvnom tonu dodiruje se i tema tradicije i blagog wtf: prepijani seks (vodeći singl "Rabbits in a Hurry"), ruralna nevinost ("Country Boy"), droge ("Friday Night") i, naravno, slamanje srca ("Joanna", i veći deo mnogo tamnije druge polovine albuma). Ali, bez obzira na to što je to glas na koji smo se navikli u prethodnih desetak godina, biće mnogo onih koji će poželeti da se nije toliko nametnuo na ovim bujnim, upečatljivim ostvarenjima.

Muzički gledano, Kilimanjaro sadrži neke od najuspešnijih Superpitcher-ovih produkcija do sada, pokazujući na širok spektar stilskih raskršća bez klizanja van njegovog opuštenog osećaja za dens nacrte. Nemojte me shvatiti pogrešno: za razliku od ekperimentalnijeg i zbunjujućeg Supermayer albuma, Kilimanjaro je bez sumnje dens izdanje. Tragovi dab regea plove poremećenom fank uvodnom numerom "Voodoo", pa čak iskre i u prelepom hausu u "Who Stole the Sun". "Country Boy" je, sa druge strane, zaoštreni hause bliže naklonjen Kompakt-u oko 2002., a "Friday Night" bi trebalo da se svidi onima koji traže Schaufel-ov 'slow-to-warm' šafl.

Kako album dolazi do svoje druge polovine, postoji primetna melanholija na Kilimanjaro-u koja zasenjuje svu lakomislenost albuma. Prelazna numera "Moon Fever" donosi zimski ton sa svojim plavim zvoncima i sintovima uspavanke, uparena sa sporim smrknućem "Who Stole the Sun". Melodija žalosne gitare i kovitlajućih sintova, "Give Me My Heart Back" skoro zvuči kao srce-slamajući country-haus. Kruta ali sjajna "Joanna" – ubrzavajuća numera za podijum, koja se razvija iz jednostavne klavirske petlje u stalni haos zvona i žica i Schaufel-ovog ponavljanja lika iz naslova. Klavirski ubodi i pokidane žice prostrane "Holiday Hearts" zatvaraju album u smirenom stilu. Nakon svega ovoga, s obzirom na zvučnu širinu i sličan osećaj za igru, možemo reći da Kilimanjaro spada u istu kategoriju sa prošlogodišnjim albumom Matias Aguayo-e, Ay Ay Ay. Još jedno istaknuto izdanje u dugačkom Kompakt katalogu.

FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)