The Black Keys - El Camino

Od kada su se ova dvojica dohvatila palica i trzalica postalo je evidentno da su nepogrešivo cool, da sve što urade postaje industrijski standard hipsteraja, a da su pritom krajnje nepretenciozni i ne-trendi. Možda postoji nešto u vodi Akrona (Ohajo), pošto se u stanovnike ovog grada pored The Black Keys ubrajaju i LeBron James (na privremenom radu na Floridi), Jim Jarmusch, Chrissie Hynde iz Pretendersa i danas pomalo zaboravljeni, ali ništa manje značajni elektro-pop pioniri Devo. Valjalo bi to ispitati.

Blagosloveni ljubavlju publike i kritike praktično od prve probe, The Black Keys nastavljaju svoje čudnovato postojanje u centru muzičke industrije, a opet nekako izvan iste. Iako se mora priznati da su The White Stripes izvukli iz naftalina i popularisali blues-rock minimalizam među novim generacijama, tako utabavši stazu za sve pratioce, za The Black Keys se ne može reći da su zajahali talas tog trenda. Njihova muzika otkriva neskrivenu ljubav prema rock, soul i blues veličinama nekih davno zaboravljenih era, talenat za pisanje efektnih pop minijatura koji se ne može kupiti u prodavnici, i fini osećaj za patetiku koji balansira negde između kiča i autentične produhovljene emocije.

Posmatrajući čitavo «telo rada», da se poslužim grubom amerikanizacijom, evidentno je da The Black Keys nisu pokušavali da se uglave u bilo koju muzičku «nišu», već da su rasterećeno gledali svoja posla, te da je njihov uspeh organski prosistekao iz kvalitetnog pesmoklepanja. Ako bi im se igde mogla pripisati proračunatost, to je jedino u potrebi/nameri da se njihova muzika upakuje u nešto savremenije ruho koje slušaoca obaveštava da se radi o bendu iz XXI veka: plodna saradnja sa Danger Mouseom na «El Camino» doživljava svoje treće ponavljanje.

«Lonely boy», vodeći singl sa novog albuma, učinio je Akronjane (sasvim slučajno, ali sasvim prikladno, Akronjani su vanzemaljska rasa koja se pojavljuje u nekoliko epizoda Zagora) apsolutnim hitom sezone jesen/zima 2011. i nagovestio da bi «El Camino» mogao biti party soundtrack kakav je bolno falio ovoj godini. Da je to obećanje ispunjeno biće jasno svakom dobronamernom slušaocu posle jednog-jedinog slušanja.

Na novom albumu zatičemo Auerbacha i Carneya u njihovom najopuštenijem i najrasterećenijem raspoloženju. Nema ovde mnogo filozofiranja, već se soulfull hitovi smenjuju jedan za drugim. «El Camino» je najpoletniji album koji su The Black Keys napravili do danas. Album je potpuno lišen one blues težine u koju je bend često znao da zapadne na ranijim izdanjima, što će im neki odani fan možda uzeti za zlo, ali će casual slušalac poput mene na tome biti izuzetno zahvalan. U nekim najavama albuma bend je kao ključne reference naveo The Clash i The Cramps, ali ovo više govori o razuzdanoj no-nonsense atmosferi koja vlada albumom nego o konkretnom receptu za čitanje «El Camina».

Nisu The Black Keys na svom sedmom albumu izmislili toplu vodu, ali je ona u njihovoj interpretaciji tako osvežavajuća i prijatna. Sa svojih cirka 38 minuta «El Camino» zvuči kao proširena singlica koju ćete iznova slušati na «repeat» i svaki put se čuditi što se tako brzo završilo. Danger Mouse je na novom albumu ritam sekciji dodao nekakav disko kvalitet (ovo nikako nemojte shvatiti kao manu!) i muziku ukrasio sa dovoljno dodatnih detalja da bi kvalitet komponovanja u potpunosti isplivao na površinu, ali kićenje ni u jednom momentu ne prelazi u aranžerski egzibicionizam i ne oduzima ništa od minimalističkog šarma koji bend krasi od samih početaka. Možda je izraz «minimalistički Phil Spector» zapravo oksimoron, ali čini mi se da on najpribližnije opisuje ono što je Danger Mouse uspeo da uradi sa bendom.

U svakom slučaju, ako vas dole priložena «Lonely boy» makar malo oraspoloži, nasmeje, natera da cupkate ili đipate, budite sigurni da ćete na novom albumu naći dosta podjednako efektnih bisera. Što se autora ovih redova tiče, «El Camino» je nešto okasneli, ali vrlo jak kandidat za vicealbum godine (Bon Iver je ipak kategorija za sebe).Titula «remek-dela» obično je rezervisana za nešto ambicioznije albume, ali kada kritički obožavan bend snimi najbolji album u svojoj karijeri, to se nekako samo nameće. Prosudite sami...

ps. Srećna Nova godina i sve najbolje svim slučajnim i namernim čitaocima ovih redova.

Nebojša Ćato