The Hives - Lex Hives
18. jun 2012. @ 11:12  |  recenzije

The Hives - Lex Hives

Disque Hives

Možda je pet godina bilo dovoljno da zaboravimo zašto su The Hives bend koji svako voli. Priroda muzičke industrije je takva da svu pažnju usmerava ka najaktuelnijoj stvari, i ako postoji nešto što se ne toleriše i što se skupo plaća, to je odsustvo. Petogodišnja pauza između dva studijska albuma švedske petorke posebno je čudna uzimajući u obzir činjenicu da su The Hives bend koji je u mnogo navrata dokazao da je promišljen, proračunat i izuzetno upućen u istoriju rock muzike i dinamiku njenog funkcionisanja.

Nije baš da su The Hives sve to vreme proveli u potpunoj tišini (EP singl sa obradama „Tarred and Feathered“ samo je probudio apetit), ali pet godina je pet godina. Srećom, „Lex Hives“ ubedljivo dokazuje da The Hives nisu izgubili ni gram svoje sposobnosti da pronađu zarazan rif i izmuzu ga za sve pare.

Ostavimo na stranu čitavu priču oko napuštanja bezbedne luke velikog izdavača i naknadno samofinansiranje i samoizdavanje albuma, jasno je da su The Hives dovoljno uspostavljen bend da bi snimili album kakav žele da snime. Prva očigledna razlika u odnosu na prethodni „The Black and White Album“ jeste muzička i produkcijska svedenost. Dok su po prethodnom, produkcijski prilično ekstravagantnom albumu čačkali svi od Jacknife Leeja do The Neptunes, „Lex Hives“ zvuči vrlo organski, sirovo i staromodno. Na novom albumu The Hives se vraćaju onome u čemu su najjači – svojoj adrenalinskoj demonstraciji svih zaraznih i detinjastih kvaliteta rock zaostavštine. Zapravo, oni se od ove osnove nikada nisu preterano udaljavali; produkcija je povremeno umela da zamaskira sirovu energiju benda, ali živi nastupi lišeni suvišnih elektronskih pomagala nepogrešivo otkrivaju pravu prirodu benda (u šta smo mogli da se uverimo 2009. na Exitu).

Najveći deo novog albuma rezervisan je za obavezne hiperaktivne garažne krljačine, ali sporiji momenti albuma u potpunosti demonstriraju klasu i nagomilano samopouzdanje benda na vrhuncu svog kreativnog napona. Na pesmama poput „I Want More“ (hard rock prljavština kakve se ne bi postideli The White Stripes, ili, da prostite, Led Zeppelin) ili „Without the Money“ najbolje se vidi hrabrost benda da se okuša u nešto zahtevnijim i pipavijim rock formama, kao i samopouzdanje i vera da su u stanju to da izvuku. S vremena na vreme po albumu će se provući kakav saksofon, truba ili orgulje, ali to samo podvlači činjenicu da je novi album nedvosmisleno analogan i čvrsto utemeljen u bazičnoj rock postavci bubanj/gitare/vokal. U celini, „Lex Hives“ pokazuje zapanjujuću zrelost benda, zrelost koja ništa ne oduzima detinjoj razigranosti već je samo dodatno artikuliše i zaokružuje. The Hives su zastrašujuće kompetentni, i svaki sekund novog albuma je vrlo proračunat i izvagan (ovo nikako nemojte shvatiti kao zamerku) kako bi spakovao maksimalnu količinu rokanja po svakom kilobajtu memorije vašeg hard diska.

Zapravo, nema tu mnogo šta da se kaže. Ko je voleo The Hives do sada, voleće ih i dalje. Ako je uopšte i bilo ikakve sumnje,oni su još jednom u naše učmale živote doneli tako potrebnu dozu testosteronske zabave. Na „Lex Hives“ momci su i dalje razigrano arogantni i blaženi u svom uverenju da su najveći rock bend na svetu. Ko smo mi da im protivurečimo...

Nebojša Ćato

FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Labels