100 metaka - recenzija

METAK PO METAK

Napolju – sunce nemilosrdno topi asfalt velegrada koji imate nesreću da nazovete svojim domom, termometar pokazuje preko četrdeset u hladu (Celzijusovih, pametnjakovići, ne Farenhajtovih!). Preti repriza erupcije Vezuva – ovog puta sa živom umesto lave i podom vašeg jeftinog bara umesto Pompeje. Unutra – hrpa nikogovića, koje imate nesreću da nazivate svojim stalnim mušterijama, lenjo balavi nad polupraznim kriglama. Nikome na pamet ne pada da bar rastera krupne muve što neumorno zvrndaju u hladovini turobne, zagušljive prostorije. U želji da nešto učinite s vremenom, na primer da ga kako-tako prekratite, mrtvačkim tempom brišete već izglancan šank. Najednom, uz tihi užas konstatujete da je ovo sasvim normalan dan u vašem sasvim normalnom životu!

A onda senka na otvorenim vratima dobija lice, bez očiju doduše (ostaju sakrivene iza crnih lenonki), i za tren je tu, za šankom. Naručuje café con leche oslovivši vas po imenu, premda ste sigurni da se niste u životu videli. Vi buljite. On pažljivo spušta akten-tašnu. Potom čoveku-senci saopštavate kako se nažalost u ovom baru ne služi pomenuti napitak. Nema problema, kaže on, ionako nije tu zbog pića. Zbog čega je onda? Da vam uruči nešto što je vaše… I tad za trenutak sretnete njegov pogled. Čačkalica vam ispada iz usta, jeza juri niz kičmu i dok se vi prizovete, u baru je jedna senka manje. Iza nje, međutim, ostaje sećanje na pogled kakav za duge karijere barmena još ne sretoste – isceren i ubitačan, pogled koji obećava nasilje, bol, smrt, i na neki čudan, neshvatljiv način najavljuje neumitan dolazak Pravde, kako vama tako i svima oko vas... Ostao je i kofer. Ruka se pruža sama i dok polako podižete poklopac, na pamet vam padne simpatična curica po imenu Pandora...

Ukoliko do besvesti uživate u Tarantinovim filmovima (i to onim najboljim, ne govorim o Džeki Braun!), ako Kajzera Sozea ubrajate među harizmatičnije negativce koji su prošetali velikim platnom i malim ekranom, ako ste uživali u dijalozima serije Homicide, pod uslovom da ne možete bez dobre, inteligentne teorije zavere (hiljadama svetlosnih godina daleke od onoga u šta se na kraju pretvorio Dosije X, pa i Milenijum) i dobrih neo-noirea, onda je 100 metaka prava stvar za vas. Grafička novela koja je na samom početku u Americi izazvala ogromnu pažnju kako čitalaca tako i kolega autora, naišavši na gromoglasno odobravanje kritike. S razlogom.

100 metaka svetu stripa donosi nešto novo na polju forme. Naime, ovde nema glavnog junaka. Povezujuća nit mogao bi biti agent Grejvs koji raznoraznim epizodistima prepušta pozornicu i pruža životnu šansu da se, nekažnjeni, osvete krvlju za nepravdu koje do tog trenutka nisu ni bili svesni. Tako će se mnogi, uglavnom sa nižih stupnjeva socijalne lestvice, naći u poziciji da prihvate ili odbiju mogućnost osvete, da ubiju ili budu ubijeni. Na tom nivou, strip funkcioniše kao drama ljudi čiju nimalo veselu svakodnevicu, ispunjenu brigama i nevoljama, u paramparčad razbija ponuđena mogućnost osvete i pruženi izbor. To su realistični krimići čijim stranicama šetaju trodimenzionalni, zaokruženi likovi, gde dijalozi teku neverovatnom lakoćom i žestinom, gde se dešavaju stvari koje bi laik očekivao da nađe u remek-delima sedme pre nego devete umetnosti.

100 metaka ne bi imao takav neverovatan uspeh kod čitalaca (Ajzner za najbolju kontinuiranu seriju za 2002. godinu) da ne nudi nešto više. To „nešto više“ predstavlja široka pozadinska priča koja ide u smeru vrhunske teorije zavere kad se ispostavlja da se koferčići agenta Grejvsa ne dele nasumice, te da cela šarada sa koferima i mecima predstavlja tek deo procesa regrutacije novih članova ekipe elitnih ubica Minutemen, u smislu obračuna sa globalnom i moćnom organizacijom pod imenom Trust, za koju je nekada agent Grejvs radio. U pedesetom broju 100 metaka (Pray for Reign), Azarelo je otkrio poveći deo slagalice i dozvolio čitaocima da zavire u prošlost i način na koji je trinaest porodica plave krvi prolilo krv čitave jedne kolonije kako bi ubedili sve kraljevske porodice starog sveta da se drže podalje od novootkrivenog kontinenta. Jednu stvar ipak treba uzeti u obzir – strip se zadugo neće završiti (najavljeno je sto svezaka!), a Azarelo je više nego sposoban da stvari okrene za 180 stepeni ne u jednoj svesci već na jednoj jedinoj stranici.

Bonus u svemu ovome jesu izvanredni scenariji Brajana Azarela, čoveka sa najboljim osećajem za američki sleng u američkom stripu. On se ne boji da eksperimentiše (tako je veliki deo epizode koja se dešava u Parizu na francuskom, bez ikakvog prevoda na engleski, što je u zemlji gde se sve maksimalno pojednostavljuje da bi bilo pristupačno prosečnom, čitaj neupućenom, čitaocu, veoma rizičan potez). Azarelo je izuzetno vešt u davanju naznaka i uklapanju sitnih detalja u minuciozan mozaik čiji je konačan izgled samo njemu poznat. Zaštitni znak njegovih stripova često su nerazumljivi i opskurni naslovi. Za seriju pod nazivom Hang Up On The Hang Low 2001. je dobio Ajznera, najprestižniju američku nagradu za strip. Možda bi mu se moglo zameriti da su svi likovi na ovaj ili onaj način ukaljani, te da naprosto nema nevinih. S druge strane, prijatno je osveženje što priče nisu moralizatorske – dobro ne trijumfuje uvek nad zlim (je li vam to poznato iz života?). Sa vizuelne strane, Eduardo Riso (Ajzner za najboljeg crtača i tušera za 2002. godinu) čini da strip izgleda kao vizuelna poslastica par ekselans. Sa sigurnošću i umećem kakvi se ne viđaju često, on u gipkom i efektnom crno-belom kontrastu prikazuje gotovo neprikosnoveno poznavanje perspektive i anatomije, kao i vešto baratanje ikonografijom moderne Amerike; i sve to sa prepoznatljivim urbanim pejzažima i licima. Vizuelni pripovedač u ligi najvećih, sa tečnom, filmskom montažom kadrova, on predstavlja dostojnog saradnika Brajanu Azarelu. Uprkos sjajnom sadejstvu, koje mnogi već sada upoređuju sa legendarnom saradnjom Stena Lija i Džeka Kirbija, Brajan Azarelo i Eduardo Riso nikada nisu pričali u četiri oka. Razlog? Prvi je Amerikanac, drugi Argentinac; prvi ne govori španski, drugi ne govori engleski!

Vremešni, kao britva oštri agent Grejvs je majstor u igri koju igra. Ništa manji majstori nisu ni Brajan Azarelo i Eduardo Riso.

I još nešto... Ako niste već shvatili: ne uzimajte kofere od nepoznatih ljudi!

Marko Stojanović