300 - Borićemo se u hladu
28. apr 2007. @ 15:01  |  portreti, recenzije, intervjui

300 - Borićemo se u hladu

recenzija grafičke novele "300" Franka Millera

Srpsko izdanje grafičke novele 300 predstavlja više od popkulturnog uzbuđenja kakvima obiluje naše doba. Dočekujemo ga kao složen i dinamičan kulturni događaj čiji svaki pojedinačan aspekt ima veliki značaj.

Prvo, reč je o prevodu dela američkog stvaraoca Frenka Milera, čiji je kultni status u bivšoj Jugoslaviji nesporan još od vremena kada je gornjomilanovački Eks almanah donosio potresne ali prelepe epizode Nebojše, a bilo je to pre četvrt veka. Nije nevažna ni činjenica da je ovaj strip plod ponovne, posle deset godina, Milerove saradnje sa izvanrednom koloristkinjom Lin Varli, koja je u više navrata svojim bojama davala mekoću i gipkost često gorkom i zastrašujućem autorovom izrazu.

Strip obrađuje veliki etički problem i našeg vremena, ali kroz vizuru posebne autorske i kulturne ličnosti u koju je Miler poslednjih godina zasigurno stasao.

Fenomen njegovog nesumnjivog uspeha nije sveden ni na specifični oblik simbioze stripskog i filmskog medijuma, razvijen tek odskora, ali koji će zasigurno ostaviti značajne i pozitivne posledice već u bliskoj budućnosti.

I premda evropska publika sve ređe u gimnazijama izučava ijedan od tri klasična jezička temelja evropske pismenosti — starogrčki, latinski i staroslovenski — i time biva onemogućena da se na istočnicima evropske civilizacije i duhovnosti vežba u mišljenju i proverava stanje duha, to je ipak i dalje publika kojoj je ovo domaća priča, predanje iz porodice.

U tom smislu, 300 bi mogao imati daleko veći društveni uticaj od prethodnih dela koja je ovaj autor ostavio u američkoj i svetskoj stripskoj industriji, poput Povratka mračnog viteza, čija se vrednost i uticaj ne dovode u pitanje.

Čelična rasa: koreni Spartanaca

Stav malobrojnih helenskih branilaca Termopila pred najvećom armijom starog sveta, onom persijskom, koja je imala „sto naroda“ u sebi, nemoguće je pravilno razumeti bez poznavanja spartanskog mentaliteta i duha, kao i njihovih dorskih korena. To je narod u čeliku iskovan kroz ognjeve ratova od samog početka svoje istorije.

Po grčkoj tradiciji, poslednji talas naseljavanja helenskih plemena, dorski, desio se dve generacije posle Trojanskog rata, koji se različito određuje – najranije 1334. pre n. e., a najkasnije 1184 pre n. e. Dorani su verovatno došli sa današnjeg grčkog severa, Makedonije i Epira, ili čak i severnije, arheologija čak pokazuje njihovu vezu sa ilirsko-pelaškim i srednjepodunavskim stanovništvom. Bilo kako bilo, razloga je više za to što se klasična Sparta toliko izrazito odvaja mentalitetom i kulturom od svojih jonskih srodnika, a naročito od svoje suparnice u miru i saveznice u ratu – Atine.

Zanimljivo je da grčko predanje tzv. dorsku seobu smatra za „povratak Heraklida“ što se načelno poklapa sa najnovijim teorijama etničkog kontinuiteta (od gornjeg paleolita do naših dana) koje genetika, paleolingvistika i delimično arheologija poslednjih godina počinju da nedvosmisleno zastupaju.

Sam termin „Dorani“ je u grčkoj klasičnoj etimologiji vezivan za grad Doris, a Julije Pokorni, čuveni indoevropeista, protumačio je oba izraza po indoevropskoj reči *deru – „drvo“. Po tome Dorani doslovno znače „Drvljani“ („Narod iz šume“, „Gorštaci“), što nije usamljena paralela u indoevropskom svetu, gde imamo isti naziv, u drugim krajevima Evrope, na primer i za slovenske Derevljane.

Ne treba zaboraviti da je možda presudna prednost dorskih plemena u naseljavanju juga današnje Grčke, pored poslovične borbenosti, bila i jedna tehnološka, ratna. Reč je o otkriću ravnom izumevanju atomske bombe u naše vreme – tehnologiji gvožđa. Ta novina je, zajedno sa mogućim klimatskim promenama i lančanim seobama, potresla tada istočni Mediteran na mnogo načina, uključujući i traume koje je Egipatsko carstvo imalo zbog koalicije zvane „Narodi s mora“. Vibracije tih potresa su koncentrično potresale i celu Evroaziju generacijama nadalje, možda ključno utičući na ukupnu potonju svetsku istoriju.

Dorska seoba, osvajanje Lakonije (gde su Dorani opet zatekli autohtono pelaško i iliroidno stanovništvo) i zasnivanje klasične Sparte time postaje tek poglavlje jednog od najvećih potresa koji je označio kraj bronzanog doba u kolevci Evrope. Međutim, kad su Dorani jednom stavili svoju stopu na parče lakonske zemlje, branili su je i živeli na njoj na način koji je zapamćen i duboko ugrađen u celu evropsku kulturu.

Klasična Sparta: rigidni duh slobodnjaka

U evropskom kulturnom nasleđu, mnoge metafore i reference na Dorane i Spartu svakodnevne su: spartanska disciplina, lakonsko izražavanje, Termopili, Leonida, dorski stil, „sa štitom ili na njemu“...

U svoje vreme, Sparta, ta strašna suparnica-saveznica demokratske Atine, nije ni izdaleka imala spektakularno bogatstvo jonskih gradova. Još je Tukidid naglašavao da ako Sparta padne, nikome po njenim skromnim ruševinama neće biti jasno u čemu je bila njena moć.

A moć je njena bila u njenim ljudima, toj snazi gvozdene volje koja je vekovima držala na okupu rigidno i surovo društvo, strogo izdeljeno po klasnom, polnom, pa i etničkom principu. U vremenima mira, to je bila oligarhija, sa svojim organima u kojima su učestvovali samo oni koji su bili slobodni, a u vremenima rata dvojni kraljevi su preuzimali vlast i od sveštenika se pretvarali u vojskovođe. Za građane su bile zabranjene proizvodnja i poljoprivreda, a te delatnosti su bile namenjene samo potlačenim helotima i perijecima.

Posle selekcije, sprovođene već na rođenju, i kućne obuke u ranom detinjstvu, deca građana su od sedme godine pohađala agoge, javni sistem obuke, koji je kroz čitavo dečaštvo bio suroviji i zahtevniji od obučavanja mnogih današnjih armija — pomenimo samo surovi obred Kripteje (Tajne), u kojem su trinaestogodišnjaci bacani u prirodu da prežive.

Kroz Leonidin primer, Milerov strip dovoljno jasno prikazuje oštrinu odrastanja muškarca u tamošnjoj kulturi da to ne moramo dalje ilustrovati detaljima. Potpuno je prirodno da su tako mladići izrastali u mašine za ratovanje, a nedavno je i eksperimentima na galijama naučno dokazano da je prosečna fizička snaga tih muškaraca bila iznad prosečne snage današnjih vrhunskih sportista.

Slika bi bila nepravedno pojednostavljena i vrlo netačna ako ne bismo skrenuli pažnju na drugi jaki stub tog društva, za koji u stripu nije bilo dovoljno mesta. Mislimo na same Spartanke, one koje su odgajile i ispratile ratnike na Termopile.

Spartansko društvo se od grčkih zajednica tog doba izdvajalo po istaknutoj ulozi žena, koje nisu bile ništa manje dostojne od svojih muškaraca po volji, snazi duha, inteligenciji, pa i političkom uticaju.

Ako ne računamo Lepu Jelenu, najpoznatija među Spartankama je upravo Leonidina supruga, kraljica Gorgo, koja je još kao devojčica svom ocu davala političke savete, a u više slučajeva kasnijih kriza pokazala visprenost i odlučnost. Činjenice o njoj su dobro dokumentovane kod Herodota, koji je pokazivao začuđujuće strahopoštovanje prema svim Spartankama, čak i kad imaju mane. Znakovit je Gorgin odgovor na čuđenje atičke gošće kako to da su Lakonjanke jedine žene na svetu koje mogu vladati muškarcima; Gorgo je naime odgovorila: „Zato što jedino mi i rađamo muškarce.“

Veruje se da su Lakonjanke bile najobrazovanije žene svog vremena, verovatno i pismene, a znamo i za pesnikinje Megalostratu i Kleitagoru. Žene su se takmičile u sportskim nadmetanjima, a u svom ličnom vlasništvu su možda, u jednom periodu, imale i čitavih dve petine Lakonije. Ta ženska moć je bila toliko izrazita da ih je Aristotel pomalo optužio za pad Sparte, čiji politički sistem on čak naziva i „ženovlašće“.

Spartanska devojčica je takođe dobijala intenzivno obrazovanje i obuku. Izrastala je u slobodnu i poštovanu ženu, neopterećenu mnogim orijentalnim tabuima kojih je bilo u jonskim gradovima. Postojala je i jedna specifična, isključivo ženska, veza između dama i devojaka, a mogla je da istovremeno bude i erotska i obrazovna. (Tumačenje sličnih muških veza u klasici, naročito u Sparti, danas podleže određenoj reviziji, naročito zbog engleskih prevoda iz 19. veka koji su se pokazali kao tendenciozni.)

Nagost celog tela i poznata raskriljenost spartanskih haljina nisu u Sparti smatrane za sramotu i nisu opterećivale te slobodne ljude, a koncept preljubništva je smatran za slabićstvo, dok su vanbračne veze u cilju boljeg potomstva uzimane kao nešto normalno. Majčinstvo i dobijanje zdravih potomaka bili su svetinja u Sparti, i ta je svetinja išla čak do nivoa eugenike, kojom su slaba dojenčad i ona sa hendikepom puštana da umru ili su usmrćivana.

Sve u svemu, u Sparti su postojala samo dva načina da vam urežu ime na nadgrobnom kamenu: ili poginuti u bici ili umreti na porođaju.

Verovatno nijedna ljudska zajednica u istoriji nije bila takav spoj rigidnosti i slobode, istinske moralnosti i krajnje drskosti, puritanizma i liberalnosti — kakva je bila Sparta.

Po današnjim standardima, mi u klasičnoj Sparti vidimo i mane koje su se reflektovale i u novijoj istoriji: u eugeničnim ambicijama Trećeg rajha, komunalnom totalitarizmu Sovjetskog saveza ili gramzivosti savremene Amerike za resursima.

Ali Spartancima ne možemo osporiti ni velike vrline, niti možemo ostati ravnodušni na njihovu harizmu, koja nije imala ništa manje uticaja na evropsku kulturu od atinske demokratije.

Klasični izvori svedoče i o fascinaciji savremenika – čak je i Platon u elementima spartanskog ustava prepoznavao model za svoju „idealnu državu“.

Termopili: Ognjena kapija Evrope

Baš kao i spartanski duh, na jedan sebi svojstven i čudan način, Miler je u stripu uspeo da predstavi i samu psihološku, dramsku i etičku srž bitke kod Termopila. U tom smislu, popkulturna publika bi učinila dobro kada bi, čitanjem spektakularne Herodotove „Istorije“, sagledala celu sliku tadašnjeg svetskog rata.

Persija je počela da postaje supersila negde oko 550. pre Hrista, počev od Kira Starijeg, osvajajući zatim, u dve generacije, preko samodržaca Darija i Kambisa do Kserksa, i danas nepojmljiva prostranstva. Uzeli su Vavilon, Siriju, Fenikiju, Egipat, ušli u Evropu osvajajući Trakiju i Skitiju, ali su izgubili od Grka na Maratonu. Način na koji je sazrela ratna odluka Kserksa, Darijevog naslednika, da nakon deset godina krene istim stopama na Grčku – bio je uzbudljiv sam po sebi, a njegova milionska armija „sto naroda“ izvela je jedan od najvećih logističkih poduhvata u poznatoj istoriji sveta.

Dramatičnost mogućeg kraja grčke istorije dobro je prikazana kod Milera, a možemo samo naslutiti koliko je u stvarnosti bila traumatična. Po Plutarhu, kraljica Gorgo je mužu Leonidi iznela svoja očekivanja da će se on kod Ognjene kapije pokazati dostojnim Sparte. Ali ga je tada i upitala šta bi ona trebalo da učini. Leonida je odgovorio: „Udaj se za dobrog muškarca i imaj dobru decu.“

To svedoči da ni jedno ni drugo nisu imali ni najmanja zavaravanja o ishodu bitke za kralja i njegove saborce, kao i da je svaku odluku tokom odsudnog boja — Leonida doneo pri punoj svesti i zdravoj pameti, a ne nagonski.

I danas čudesno i strašno odzvanja Herodotovo nabrajanje:

„Svi su oni (Grci) imali i druge komandante, i to svaki grad posebno, ali je najveći ugled među njima uživao i bio vrhovni komandant cele vojske: Spartanac Leonida, sin Anaksandrida, koji je bio sin Leontov, a ovaj sin Eurikratidov, a ovaj sin Anaksandrov, a ovaj sin Burikratov, a ovaj sin Polidorov, a ovaj sin Alkamenov, a ovaj sin Teleklov, a ovaj sin Arhelajev, a ovaj sin Eurikratov, a ovaj sin Polidorov, a ovaj sin Leobotov, a ovaj sin Ehestratov, a ovaj sin Agisov, a ovaj sin Euristenov, a ovaj sin Aristodemov, a ovaj sin Aristomahov, a ovaj sin Kleodejev, a ovaj sin Hilov i ovaj sin Heraklov.“

Dvadeset prvi u ovoj veličanstvenoj povorci, onaj čije je ime „Lavović“, uklesao je svoje ime iznad svih njih u svest kasnijih generacija. Samo zbog njega je sačuvano i svako predačko ime, sve do mitskog osnivača loze.

Kao i on, i Termopili su jedna od nezastarujućih metafora zapadne civilizacije. Svaka bitka koja podrazumeva neujednačenost snaga i svesno žrtvovanje nosi u sebi spomen na Termopile: Alamo, Galipolje, Gvadalkanal (našem čitaocu zanimljiv i zbog glavnog aktera, pukovnika, Miča Pejdža, marinca našeg porekla koji je postao živa legenda i čije je herojstvo postalo uzor mnogim generacijama dotle da je jedna američka kompanija igračaka po njemu čak napravila figuru koja će postati nezaobilazna za sve kolekcionare vojničkih figura), Staljingrad, Berlin...

Pitanje lične i kolektivne slobode je bez sumnje najvažnije i središnje pitanje cele evropske civilizacije, pa i njenog najstarijeg ogranka. Za Leonidu je to pitanje nesporno, za Milera takođe, a veliki američki stručnjak za klasični Balkan, Viktor Dejvis Henson, ovako postavlja stvari:

„Ako kritičari misle da 300 svodi i pojednostavljuje značaj Termopila samo na sloboda protiv tiranije, trebalo bi da ponovo pažljivo pročitaju klasična svedočenja, a onda okrive Herodota, Plutarha i Diodora — koji su svi ponosito predavali da je grčka sloboda bila na probi protiv persijske autokratije; slobodni ljudi su na nadmoćan način ginuli za svoju slobodu, a njihovi porobljeni neprijatelji bili bičevima terani da porobe i ostale.“

U dorskoj kolevci, tradicija je ostala nesporna i životna u svakom pojedinom slučaju. Skoro bez izuzetka. Ne zapažamo slučajno da su izreke Spartanki kod Plutarha ili ponašanje Spartanaca kod Herodota u temelju i ovdašnjeg narodnog predanja i pisane poezije. Reč je o autohtonom kulturnom i etičkom sistemu precizno razvijenom i sačuvanom od strane naroda na ilirskim teritorijama.

Na izvore!

Milerov strip nije prvi o bici kod Termopila. Remek-delo svetskog stripa, serijal Mort Cinder Hektora Osterhelda i Alberta Breče posvećen je ovom motivu u važnoj epizodi; tu su i „Lavovi Sparte“ (konvencionalna američka adaptacija filmskog klasika iz 1962), zatim kratki strip Krandala i Gudvina iz 1966, kao i parodija u serijalu Alan Ford Raviole i Sekija. Koliko znamo, termopilski motiv je u par navrata iskorišćen i u novijem grčkom stripu.

Treba ipak reći da, sa pojavom Milerove grafičke novele, nabrojani primeri nikad neće imati takvu uticajnost, ili će većinom ostati tek kao fusnota u istoriji stripa.

Moglo bi delovati ironično ono što smo u ranim 1990-im rekli, da je „Frenk Miler onaj Homer koji je bes savremene Amerike [...] opevao tačnije i spektakularnije nego što je uradio ijedan strip ili film poznat potpisniku“, ili zapažanje da njegov opus odlikuje „nepostojanje ili čak gadljivost na sve kulturne tradicionalne reference 'zapadne civilizacije'“.

Tada smo to nazvali: „Individualizam koji nema pretke“.

Zato je pojava 300, dakle klasičnog balkanskog i evropskog predanja par ekselans, bila pomalo i iznenađenje za mnoge Milerove poštovaoce.

Javnost ranije nije znala za autorovu dugogodišnju tihu želju da se taj strip stvori. Fasciniranost bitkom kod Termopila, tom „najboljom prokletom pričom koje se ikad domogao“, autor je poneo iz detinjstva, gledajući film „300 Spartanaca“ (1962). Dečak je tada od oca čuo da će ovoga puta svi dobri momci u filmu — izginuti.

U takvim trenucima mnogi se mladi karakteri preumljuju.

Strip se, u izdanju toliko osvežavajućeg Dark Horse-a, pojavljivao najpre u mesečnim sveskama, počev od maja 1998. Čak su i nazivi svezaka bili lakonski: Čast. Dužnost. Slava. Borba. Pobeda.

Tempo Milerove pripovesti je silovit, naracija jezgrovita i usredsređena samo na period u vezi sa bitkom, dakle tek na jedan isečak tadašnjeg svetskog sukoba. Ta odluka da se u stripu izbegne širi kontekst rata, koji Herodot opisuje na desetinama strana, bila je pravilna i doprinela je kompaktnosti stripske radnje. (Viktor Dejvis Henson, sa razlogom kaže da je „svaki delić stripa formalizovan kao po pravilima klasične, antičke drame ili japanskog kabuki-pozorišta“.)

Ritam dramaturgije i vizuelne montaže je onaj milerovski, od kojeg ponekad ume da se zastane sa čitanjem i da se neko vreme proboravi u tišini jedne iste table.

Milerov crtež u ovom stripu pripada istom oporom rukavcu kojem pripada i Grad greha, a saradnja sa koloristkinjom Lin Varli, posle više od deset godina, opet je dala višeslojnost i osećajnost koju crno-beli izraz ne bi mogao.

Da se jedna tabla stripa prostire na dve stranice standardnog formata, nije mala Milerova formalna inovacija u konzervativnoj sredini američkih stripskih svezaka. Kada su sveske sakupljene u jedinstvenu luksuznu knjigu 1999, objavljene su na formatu koji daje jednu tablu kako i treba: na jednoj jedinoj uvećanoj strani, i to vodoravnoj — a rezultat je za percepciju čitaoca prosto izvanredan.

Miler je ovim stripom dokazao da je takav položeni uvećani format jedan od pogodnijih za vizuelno pripovedanje i montažu, jer je po proporcijama blizak filmskom platnu, odnosno uglu koji zahvata ljudsko oko. I da je daleko prirodniji nego uspravni formati. Nema sumnje da Miler neće ostati jedini autor u ovoj krucijalnoj odluci.

Pravedno bi bilo ozbiljnije proučiti i razložiti narativni i likovni postupak ovog stripa koji obiluje mnogim važnim pasažima, no zbog prirode ovog pogovora, bilo bi to neumesno i zasigurno bi naškodilo spontanom uranjanju čitaoca u svet silovite pripovesti. Zadržaćemo se samo na širem kontekstu kojeg stripska publika većinom nije svesna.

Takav skriveni činilac jeste i Leonidin „hibris“ — ono što su stari Heleni smatrali za greh gordosti i arogancije, što su bogovi surovo kažnjavali — a iskazan je u dve scene.

Prva scena je istinita, mada se u stvarnosti nije desila Leonidi, već ranijem spartanskom kralju, koji je na zahtev persijskih poslanika da Sparta dâ zemlju i vodu, simbole pokoravanja, gurnuo izaslanike u bunar — da odande uzmu i jedno i drugo. To je bilo oštro narušavanje svetosti izaslaništva, a bogovi su i za mnogo manje kažnjavali. U maniru antičkog tragičara, Miler taj događaj pripisuje Leonidi lično, postavljajući time pred kralja sudbinsku tačku sa koje povratka nema.

Drugi Leonidin mogući hibris u stripu je odbijanje Epijaltove ponude da bude spartanski vojnik — zato što je Epijalt deformisan i ne može da bude stabilan deo falange. Ovo je Milerova inovacija i ona daje određenu racionalizaciju nečemu što kod Herodota izgleda kao prosta srebroljubiva izdaja.

Međutim, u ovakvim inovacijama, dobijamo pomalo čudnu sliku sa kojom možemo polemisati sa aspekta koji suštinski nema veze sa političkom korektnošću, već nameće neke opravdane moralne dileme. Prva je: u kojim se sve slučajevima telesna nakaznost može reflektovati i kao moralni deformitet? — što je u stripu naglašeno i kod efora u čijem je gubavom podmitljivom liku Miler pesnički spojio lokalnu vladu sa Delfijskim proročištem.

Druga dilema, ona za koju smatramo da je zaista podložna kritici, tiče se odluke da se Kserks — indoevropski vladar i brat Grka po krvi i poreklu — prikazuje kao crnac, nubijskog antropološkog tipa. Dakle, kao različit od Leonide ne samo kulturno i etički već i rasno. Time je otupljena ključna moralna razlika u različitim istorijskim izborima koje su napravila dva indoevropska i bratska naroda: Grci su izabrali individualnost i slobodu, a Persijanci totalitarizam i ropstvo. Time je otupljena i tema samog stripa, a sve je prebačeno na teren potpuno savremenih čitanja i današnjeg trenutka. Onog u kojem je Zapad suočen sa pretežno arapskim i crnim islamom, a naslednik Persije, Iran, nipošto nije njegov miljenik. Autor može osporavati ovakvo geopolitičko čitanje, ali je ono i u originalnoj priči jasno, a u samom stripu poslednji monolog je doslovno izrečen jezikom naših današnjih medija.

Ostala pitanja istorijske tačnosti stripa podvode se manje-više pod uobičajenu pesničku slobodu. U stvarnosti, Delfijsko proročište jeste se moralno kolebalo — da ne kažemo nešto teže — prema persijskim osvajačima. Slonova nije bilo u stvarnom okršaju, ali u umetnosti ne smetaju. Leonidini vojnici su većinom imali sinove, i to je bio kriterijum po kome se moglo krenuti u rat. Najveći spartanski junak, Dijenek, onaj koji je ostao zapamćen po mnogim duhovitostima (poput one: „Borićemo se u hladu“), u stripu se čak ne pojavljuje po imenu.

Ali to su nijanse i stvaralačko pravo da se na arhetipu izgradi sopstveni univerzum. U ovom slučaju, taj umetnikov univerzum funkcioniše kao jedno biće, a preko stripa i filma će čak doneti i neprocenjivu korist novom masovnom interesovanju za temelje kulture.

Strip je 1999. osvojio tri prestižne Ajznerove nagrade: najbolji kratki serijal, najbolji autor i najbolji kolorista. Smatramo da ima pravde u ovakvom zbiru počasti, jer 300 zaista ima osobine velikog stripa, kojem se vraćamo iz lične potrebe i koji, pored povremenih neujednačenosti, svojim brilijantnim pasažima ume da nas uvede u čudnovato meditativne trenutke.

Po tim meditativnim bleskovima, jedna naša davna tvrdnja, izrečena tek iz slutnje — da je Amerika u Mileru možda dobila svog „postmodernog Prata“ — odjednom dobija na nekoj istinitosti skoro petnaest godina kasnije.

Strip i film: revolucija koja teče

U slučaju Milerovih stripova, veza sa filmskom umetnošću nije pitanje puke srodnosti, inspiracije ili adaptiranja. Reč je o toku koji bi mogao delimično da izmeni lice filmske industrije.

Svojevremeno smo za Milerov Betmen: godina prva rekli da je „napisan sa dramaturškim darom kome bi pozavideli najveći svetski filmski scenaristi“, što je tada moglo izgledati čak i neutemeljeno. Verujemo da je ta teza dokazana sada kada je Miler dva puta došao na sâm holivudski Rodos i onde dva puta poskočio.

Pre „Grada greha“, Milerovo učešće u filmovima bilo je svedeno na serijal „Robokap“, gde je doprinos jednog vrlo posebnog autora bio „holivudisan“ i vrlo malo „milerovski“. Nije to čudno; tada je Holivud, taj svetski centar imaginacije, bio u fazi nazadovanja.

Nije isključeno da je iskustvo sa „Robokapom“ bilo glavni uzrok autorovog odbijanja da se njegovi stripovi filmuju, mada je svima bilo jasno da je idiom Milerovih stripova srodan sa filmskim jezikom na jednom dubljem nivou nego što je to vizuelno pripovedanje. Reč je o dubinskim strukturnim vezama, na ravni osnovne dramaturgije.

Razloge Milerove prethodne rezervisanosti prepoznajemo i u opštem kolektivnom iskustvu filmovanja stripova, gde je po pravilu filmska industrija decenijama uzimala tek osnovnu stripsku naraciju i deo ikonografije, praveći neretko kreativnu kopilad, koja je skupo koštala, izazivala najčešće gorak utisak u stripoljuba, a blagajne ostavljala pustima.

Tek sa drugim vekom filma, legitimiše se nova praksa kakvu nalaže i sam zdrav razum: prikažimo na ekranu tačno one specifičnosti zbog koje je neki strip i postao prepoznatljiv. Zak Snajder, reditelj 300, to je definisao kao „prevođenje“ stripskog jezika, a ne filmsko „ilustrovanje“.

Bila su potrebna dva činioca da bi se ova promena desila. Prvi je bio samosvest novijih filmskih autora, ali i ispravan stav prema stripskom medijumu pod čijim su uticajem ovi bili još kao deca. Drugi činilac je napredak i pojeftinjenje tehnologije koja je televiziju visoke definicije, virtuelne studije i računarsku obradu slike stavila u službu čitave serije korektnih pa i odličnih filmova, naročito onih koji su adaptirali fantazijske i naučnofantastične stripove. U poslovnoj glavnoj struji, sada ima mnogo svežih primera brakova stripa i filma („Čovek pauk“, „Paklenko“, „Fantastična četvorka“, „Iks-ljudi“, „Nebojša“, „Betmen“, „Supermen“, „Elektra“), sa raznolikim rezultatima. Za neke bi se moglo reći da su vrlo dobri ili prosečni, a na neke bi se moglo „požaliti“ kao što je Miler rekao za „Elektru“ da ona jeste njegova kćerka, ali da njih dvoje više ne govore jer ona spava svuda po gradu.

Treba svakako izdvojiti jednu podgrupu ovoga trenda, onu koja strasno zastupa „prevođenje“ a ne „ilustrovanje“. Sa evropske strane impresivni i skoro besprekorni primeri takvih suštinski vernih filmskih adaptacija — koliko god je to bilo moguće u drugom medijumu i umetnosti — jesu „Besmrtnica“ po Bilalovim stripovima i „Korto Malteze“ po Pratovim, a sa američke „Grad greha“ i „300“ po Milerovim delima, kao i retrofuturistički dragulj „Nebeski kapetan i Svet budućnosti“ koji — mada nije urađen po stripskom predlošku — u srži sadrži i sav filmski i stripski idiom 1930-ih.

Ono što izdvaja navedene filmove od drugih koji su rađeni po stripovima jeste sama intervencija u filmskom jeziku, unapređenje stilskih i kreativnih mogućnosti čitavog medijuma i cele filmske umetnosti. Ništa manje nije bitan i veliki oslobađajući efekat koji je to imalo na druge stvaraoce, ali i navike i očekivanja blazirane publike.

Sa aspekta filmskog ili stripskog profesionalca, ne postoje dovoljno velike reči koje taj uticaj mogu opisati, a često ćemo se u budućnosti vraćati ovom momentu kada je ovakva dubinska promena u filmskoj umetnosti i industriji nastala.

Ključna zasluga za ovu revoluciju simbolički pripada ličnosti reditelja Roberta Rodrigeza, koji je na svoj skoro anarhistički način uspeo dve vrlo ozbiljne stvari: prvo, da savlada sumnje i pokaže da je to kreativno moguće, a onda da se izbori protiv hegemonije konzervativnih kolega koji nisu priznavali menjanje pravila industrije. U neku ruku, Rodrigezova subverzija sa filmom „Grad greha“ izvela je Milerov opus i posebnost iz jednog medijuma i pop-kulture u užem smislu, u nešto što smo skloni da vidimo kao glavni svetski kulturni tok. To je samog Rodrigeza koštalo članstva u Gildi američkih reditelja, koja nije htela da prizna i Milera kao reditelja „Grada greha“. (Rodrigez je izabrao Milera, što svedoči o ličnim etičkim kapacitetima mladog filmskog stvaraoca.)

Film Zaka Snajdera „300“ nesumnjivo će nastaviti stopama filma „Grad greha“, a biće i predmet daljeg proučavanja odnosa film–strip–film, uticaja umetničkog jezika između medijuma, kao i novog trenda okretanja zapadnim kulturnim korenima. Takođe je nesumnjivo da će i tih sto dvadeset minuta vremeplova u 11. avgust 480. godine pre n. e. izazvati pomešane psihološke reakcije u svetskoj publici. To je i razumljivo s obzirom na temu filma koji je i projekcija današnje planetarne geopolitičke neizvesnosti. Stvarnost sada uporno reciklira i mutira kulturne arhetipove i njihovu dijalektiku, pokušava da ih racionalizuje i osvesti kroz popkulturna dela kao što su „Troja“, „Aleksandar“ „Carstvo nebesko“...

Čovečanstvo kroz umetnost na javi sanja svoje noćne more.

Završne misli: o jednoj misteriji

U gotovo svim tradicijama, umetnik nije mogao da bude priznat ako se nije dokazao na klasičnim motivima. Frenk Miler je sa 300 sebe skromno stavio u taj položaj i na lični izazov odgovorio ostvarenjem koje ne trpi ravnodušnost.

U etičkom, filosofskom i svakom drugom smislu, motiv svesnog samožrtvovanja jedan je od najpotresnijih i umetnički najosetljivijih. Reč je o problemu koji se ne može svesti na proste predstave o rodoljublju, požrtvovanju, disciplinovanosti, društvenoj etici ili ličnom moralu.

Ako zaista uronimo u tu dilemu, naći ćemo u njoj i jezgro misterije. Ona nas prosto nadilazi. Stari Spartanci su znali za to ograničenje i u svom stilu su ga ozakonili kroz drugu misteriju: spomenik Smehu.

Zato mi spartansko vitalno herojstvo zasluženo izdvajamo od nekih drugih, jer samo autentičan neukrotivi Život, na zavesu persijskih strela koje zaklanjaju sunce, može da kaže kroz usta velikog među najvećima, heroja Dijeneka:

„Bar ćemo se boriti u hladu.“

Autor teksta: Zoran Stefanović

FACEBOOK KOMENTARI ()
KOMENTARI (3)
Umpah Pah (neregistrovan) @ 24. avg 2012. 11:11 #1
SRJ je to isto uradula 90tih.Sloba jeste Leonida. Srbi jesu Spartanci modernog doba.To su bili u oba svetska rata, to su bili i 90tih.Taj kontinuitet u ponasanju jeste dokaz nase srodnosti.Herojski gen naseg naroda i dalje bitku vodi protiv ropstva.
0 0
(neregistrovan) @ 16. sep 2012. 15:08 #2
OVO JE SPARTA!!!
0 0
Miloš Obilić (neregistrovan) @ 27. dec 2012. 14:21 #3
I Miloš Obilić je rekao turskom izaslaniku: OVO JE SRBIJAAAAAA!
0 0
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Portreti i recenzije

Četvrti tom / Čarobna knjiga Četvrti tom
Princ Valijant 4
Treći tom / Čarobna knjiga Treći tom
Princ Valijant 3
Povratak Kejna / Veseli četvrtak Povratak Kejna
Zagor - Odabrane priče 27
Zakletva / Darkwood Zakletva
One Piece 6
Zlatni prah / Veseli četvrtak Zlatni prah
Marti Misterija 29
Jadni životi / Darkwood Jadni životi
Okružen mrtvima 6
Iznogud 1 / Darkwood, Čarobna knjiga Iznogud 1
Karusel 14
Muž i žena / Veseli četvrtak Muž i žena
Dylan Dog 86
Bog praha / Veseli četvrtak Bog praha
Zagor 86
Meksički klinč / Darkwood Meksički klinč
Jedno doba, jedna priča 9
Duhovi u tami / Darkwood Duhovi u tami
Siročad 4
Novi stripovi