American Vampire – kad Zapad podivlja
20. feb 2011. @ 17:52  |  portreti, recenzije, intervjui

American Vampire – kad Zapad podivlja

Uvek je zabavno videti umetničke pokušaje igranja sa istorijom. Ponekad to rezultira kao totalni promašaj, pogotovo ako se pri tome poruše neka od osnovnih načela vezanih za karakteristike supernaturalnog poretka, ali ukoliko se to uradi na kvalitetan način, u tom delu možete naći zaista originalne i dobre ideje. Takav je slučaj i sa Vertigo-vim stripom American Vampire.

Objavljivanje ovog serijala otpočeo je u martu prošle godine (o čemu smo već pisali ) sa vrlo jednostavnom i efektnom reklamom, koja se maltene svodila na: „Ovo je strip o vampirima. Stephen King je napisao par epizoda. Kupite ga!“. I upalilo je! Publika je dobila ono što je očekivala, pa čak i više od toga.

Kao prvo, dobila je odličnu priču. Jednu od onih koja vas prikuje za stolicu i ne pušta vas da prestanete da je čitate. Drugo, tu je krv. Mnogo krvi. Ali, postoji nešto što je ipak najviše uticalo na kvalitet ovog stripa, a to su odlični likovi.

One koji su upoznati sa radom i delom Stephena Kinga ova činjenica sigurno neće iznenaditi, s obzirom da je jedan od njegovih najvećih kvaliteta upravo vrhunsko portretisanje glavnih likova, čak i onda kada njegovi junaci služe samo kao dvodimenzionalan paravan iza čega se krije nešto sasvim drugo. Ono što, takođe u velikoj meri, karakteriše njegov rad je – preterivanje, koje u stripu American Vampire nikako ne manjka.

Sve su to kvaliteti koje je preuzeo i njegov naslednik Scott Snyder, tata američkog vampira. Neupitna je činjenica da ukoliko vaša karijera počne rame uz rame sa takvom veličinom kao što je King, lako možete skrenuti pažnju javnosti na vaš rad, pa možda dobiti i vrlo laksave komplimente. Vreme je pokazalo da je Snyder opravdao sve pohvale upućene na svoju adresu i da se odlično snašao u ulozi glavnog autora ovako velikog i zahtevnog projekta.

Prvih pet epizoda serijala podeljene su u dve priče koje, naravno, imaju nekoliko zajedničkih tačaka, a čija se usaglašenost produžava i u nastavcima koji slede. Na taj način nas Snyder i King uvode u davno vreme Amerike koja je tada bila tek obris onoga što predstavlja danas, a istovremeno nas na vrlo uzbudljiv način upoznavaju sa postulatima na kojima je napravljen čitav serijal, sa pravilima po kojima žive ovi krvavi besmrtnici, kao i sa likovima koji svojim potezima usmeravaju radnju na način na koji nikada ne bismo očekivali. Jedna od ovih priča smeštena je u Holivud 1925-te gde se glamur i nasilje prepliću u mračnim kutkovima i balovima bogataša, a govori o surovoj sudbini mlade glumice u usponu, Pearl Jones. Od samog starta prijatna i vredna Pearl dobija našu naklonost i postaje lik na čijoj strani ćemo biti čak kada i u kasnijim epizodima njena priroda dobije nešto drugačiji oblik. Druga priča koja se proteže u prvih pet epizoda je smeštena u vreme Divljeg Zapada, i to onog starog, sirovog i vrelog, nikako onog tehnološki modifikovanog kog smo imali prilike da upoznamo u Dark Tower serijalu. Zamislite kad bi se u jednom putničkom vagonu susreli Billy the Kid, Jesse James i Drakula, a onda u svojim mislima prevrnite voz. Koliko god bio visok vaš prag tolerancije, ne možete poreći da slika koja je iskrsla pred vama jednostavno „ledi krv u žilama“.

Ovaj špageti vestern sa umerenom dozom fantastičnih elemenata, iz prve ruke nas upoznaje sa Skinnerom Sweetom, unikatnim američkim vampirom (vrstom koja je evolirala i podigla svoju egzistenciju na još viši nivo, i pored koje obični vampiri deluju gotovo smešno) i njegovom borobom protiv dobra. Obe priče napisane su izuzetno dobro, poprilično vešto baratajući sa istorijskim podacima, atmosferom minulih godina i mesta koje su tada tek gradila temelje današnjeg glamura i odnosima između likova, koji u nekim slučajevima prerastaju u nešto večno, a u nekim prelaze u opsesiju. Kingov pečat vidljiv je jedino u naraciji druge priče, s obzirom da se sa krvavom istorijom američkog vampira upoznajemo kroz lik nenametljivog putnika koji je tu samo da bi pratio i zapisao događaje iz prve ruke.

Stephen King je zaključno sa petom epizodom napustio projekat, ali to nikako nije uticalo na kvalitet dela. Šta više, sledeči segment serijala nazvan Devil in the Sand počinje odličnim unutršnjim monologom Cashela McCogana, šerifa nekada malog industrijskog grada koji se zove Las Vegas. Radnja ove priče, koja će se raširiti na sledeća četiri nastavka, smeštena je u tridesete godine prošlog veka u vreme gradnje osmog svetskog čuda - velike Hooverove brane. Kao i likovi koji se kreću kroz delo, i zapleti serijala napreduju tokom vremena, tako da ovde nailazimo na slučaj koji neupućenom posmatraču može delovati kao običan CSI materijal, ali vremenom shvatamo da su sami pokretači ove radnje upravo mračne sile, nemilosrdno navrzle na ovaj gradić u usponu, te da Skinner Sweet deluje još zlobnije i krvoločnije nego ranije, zbog čega neke scene deluju izuzetno neprijatno. Iako pripovedni dualizam u ovom delu serijala očigledno fali (pogotovo ako epizode čitate u jednom cugu) i uprkos činjenici da je intezitet radnje u pojedinim epizodama nešto slabiji, moramo primetiti da se Snyder iz ove klopke izvukao na najbolji mogući način. Od sedme epizode u priču se vraćaju neki od likova za koje smo se vezali nešto ranije, a napetost dostiže svoj vrhunac u finalu i ostavlja prostora za neke buduće priče.

Vizuelno, American Vampire je savršeno izveden i osmišljen. Svako poglavlje se odlikuje naslovnim stranama izvedenim u posebnom maniru, a crtež brazilskog umetnika Rafaela Albuquerque-a, ovu zanimljivu priču, čini još življom i napetijom.

Strip je svoje tvrdokoričeno izdanje, kolekciju od prvih pet epizoda, dobio 5. oktobra 2010.godine, a od osmog broja serijal s ponosom nosi pečat New York Times bestselera. Ovog meseca pred čitaoce izlazi deseti nastavak serijala, ujedno i prvi deo sledećeg poglavlja ove velike priče, te se nadamo da nam i ona donosi oniliko uzbiđenja koliko i prethodni brojevi. Rafael Albuquerkue od sada više nije na poziciji glavnog crtača, jer njegov angažman sada predstavljaju isključivo korice izdanja, ali zato tim dobija pojačanje u vidu odličnog Mateusa Santolouca, portugalskog umetnika, koji je od desetog broja zadužen za crtež. Nadamo se da će njegov divlji stil biti propraćen sa ništa manje surovom pričom.

Sve u svemu, American Vampire jedan je od onih stripova koji su svakako vredni pažnje svih zaljubljenika u ova krvoločna bića, pa tako i onih kojima priče o starim američkim legndama predstavljaju pravu uživanciju. Sudeći po tome da American Vampre verno prati sled istorijskih dešavanja, polako se probijajući kroz ključne decenije američke kulture, kao i zbog simpatičnog podatka da je Scott Snyder okoreli fan Elvisa Preslyja, ne sumnjamo u to da ćemo se u nekim u narednim epizodama susresti i sa čarima kantri andergraunda. Uostalom, vampiri i rokenrol su uvek bili ubitačna kombincija. Tako bar kaže čika King.

Branka Malenica

Povezane teme: american vampire, Stephen King
FACEBOOK KOMENTARI ()
KOMENTARI (2)
(neregistrovan) @ 24. feb 2011. 20:05 #1
Ovo zvuči super zanimljivo, volio bi bacit pročit.
0 0
gost (neregistrovan) @ 14. avg 2011. 09:48 #2
pročitao! jako je dobro osmišljeno i napisano. druga knjiga mi je čak bolja od prve(na kojoj je radio s.king). preporuka!
0 0
DODAJ KOMENTAR
(ime)

Portreti i recenzije