Do viđenja gospodine

Nedužno naslovljeni “Do viđenja, gospodine” pleni svojom suptilnošću i pažnjom s kojom se tmina odmotava u naizgled nevinom ambijentu pastoralne francuske provincije svakako prošlog vremena. U glavnoj ulozi je trinaestogodišnji dečak Ogisten čija porodica drži imanje i vinograd smeštene između mekih prevoja pitomog poljoprivrednog krajolika.

Automobili su u ovom stripu i dalje statusno obeležje više klase, a muškarci nose moćne brkove umesto legitimacija. Kako je u glavnoj ulozi trinaestogodišnji Ogisten, dečak čija porodica drži imanje i vinograd smeštene između mekih prevoja pitomog poljoprivrednog krajolika, preovlađujući ton je onaj gorkoslatke nostalgije - poluupamćenog, poluizmišljenog sećanja na srećnije detinjstvo u kome su usputne slike imale tako mnogo značenja i u kome ni pijani, hronično ogorčeni, nasilni otac nije mogao da pokvari magiju od koje su se sastojali dani.

U Ogistenovom svetu majka je prijatno, razumevanja puno, ali nenametljivo prisustvo. Otac je neuredni, nezadovoljni brkati vinopija, mrzi pošten rad i jedva čeka da proda imanje i preseli se u Pariz, gde misli da može da zarađuje bez rada i pije sve što zaradi. Jedina stvarno živa, stvarno vitalna ličnost u kući punoj progunđanog nezadovoljstva i suznih očiju je baka Ženevjev, za koju na prvoj strani saznajemo da je mrtva. Ali ovo nije strip samo o žalosti i odrastanju, o pronalasku od uzbuđenja probuđenog Erosa u senci do očajanja ciničnog Tanatosa.

Mo u ovu priču beznaporno upliće jedan novi sloj radnje, elemen zapleta koji je baš onoliko francuski, provincijski i tragičan koliko je osnovna pripovest naturalistički tipična. Jer baka nije mrtva. Baka je ubijena.

Mo uspeva da jednu tešku, ali uverljivu životnu priču ispuni prefinjenom nelagodom i psihološkom stravom, zadirući u okrutnost odrastanja na mnogo nemilosrdniji način. Pomerajući edipovsku tragediju nekoliko stepeni u stranu, Mo čitaoca provocira da sam sa sobom debatuje ne samo o strahu i osveti već i o moralu, o vrednosti onoga što se pamti i protivvrednosti onoga što se može osvojiti.

U ovoj misiji građenja spore, melanholične ali u krajnjoj liniji hladno okrutne slike provincijskog života i smrti, Mabzon obezbeđuje potrebnu vizuelnu logistiku kreirajući mizanscen u kome su nežnost seoskog okruženja i čestitost sporednih likova u jakom kontrastu s agresivnim ekspresionističkim izrazom. “Jako kontrast” je baš ono što Mabzonov rad karakteriše, s nemilosrdnim crnilom tuša i oštrim konturama likova, ali i belilom koje sugeriše sve ono što ne pokazuje čitaocu koji se kreće između emocija trinaestogodišnjaka i krivice odraslih otišlih iza granice praštanja. Mabzonova situacija nije tu da ublaži surovost ove priče, već naprotiv, da je potcrta, ne napuštajući ni u jednom momentu nevinost doba u kome se glavni junak nalazi. Iskusniji čitaoci su već u životu pročitali mnoge priče na temu gubljenja nevinosti, ali retko je koja bila opora i nepraštajuća kao ova.

Uroš Smiljanić