Portret: Paul Gillon
05. mar 2007. @ 16:57  |  portreti, recenzije, intervjui

Portret: Paul Gillon

Kosmička melanholija

Krajem sedamdesetih, kada su se 1978. godine, kod nas u "Stripoteci" prvi put pojavili Kosmički putnici Paula Gillona i Jean-Claude Foresta, vladala je čitalačka žeđ za "nečim drugačijim" u naučno fantastičnom stripu. Većina klasičnih stripova tog žanra, a pre svega Flaš Gordon Alexa Raymonda i potom Dana Barryja (mogli bismo njihova imena ispisati i obrnutim redosledom, ako ih posmatramo iz iskustva jugoslovenske čitalačke publike nakon Drugog svetskog rata), sadržali su izvesne tragove melodrame, ali ih je uvek nadvladavao tehnički, "muški" shvaćen kosmički avanturizam. Flašu su se, doduše, dešavale mnogobrojne peripetije sa zanemarivanom verenicom Dejl, ali i ona je, uglavnom nevoljno, prihvatala nužnost Flašovih odsustvovanja, čekajući ga gotovo isto kao što Aleta čeka i dočekuje Valijanta. Razlika je u tome što Dejl nije kraljica, što nije venčana i što nema domaću zabavu i kompenzaciju u vidu neprekidno rastućeg broja dece. To je u jednom trenutku i dovelo do čuvenog raskida veridbe (u to vreme Flaša je kreirao Dan Barry) te je usled tog tragičnog događaja Flaš, bar izvesno vreme, morao da bude nešto melanholičniji svemirski putnik.

Forest i Gillon su se opredelili za oslobađanje latentne melodramskekomponente u dotadašnjim naučnofantastičnim stripovima i time učiniliiskorak iz klasičnije shvaćene svemirske avanture u spejs-operu.Melodrama se ne retko tumači, i od strane pobornika i od strane onihkoji je odbacuju, kao sekularizacija i trivijalizacija tragedije. PoDouglasu Sirku, jednom od najvitalnijih kreatora filmskih melodrama,ovaj žanr nastaje kada se sve ono što se bogovima, kraljevima iizuzetnim osobama, dakle herojima, dešavalo u klasičnim tragedijama,sruči na glave običnih, malih ljudi dok žive u isuviše profanom svetuda bi im dozvolio išta božansko. Ovaj stav ubedljivo je reafirmisao usvojim filmovima (pa i u svojim esejima) Rainer Werner Fassbinder . Odjugoslovenskih (filmskih) kritičara najeksplicitnije je obrazlagao ovopoetološko načelo Bogdan Tirnanić. Šta se, međutim, dešava samelodramskim likovima u spejs-operi? Oni se iz običnosti svojih životaprebacuju u neobičnost naučnofantastičnog avanturizma, pri tomzadržavajući trivijalnost svoje karakterizacije.

Karakteristično je da su početak objavljivanja Kosmičkih putnika sazadovoljstvom dočekali i čitaoci klasičnijeg ukusa i čitaoci željniizmene stanja u stripovnoj produkciji druge polovine sedamdesetihgodina. Gillon i Forest uspeli su tada da pruže nešto novo i drugačije.Zasluga dobrim delom počiva na Gillonovom crtačkom umeću i elegancijikoji u sebi objedinjavaju glavne tradicije stripovnog izražavanja:raymondovsku, fosterovsku, pa delimično i canifovsku. Izvestan"akademizam" Gillonovog crteža pokazuje da je po senzibilitetu najvišesklon rejmondovskom prosedeu, mada je i uloga senki povremeno izrazita,posebno u Kosmičkim putnicima.

No, vratimo se malo u Gillonovu prošlost i onome što je prethodiloKosmičkim putnicima. Paul Gillon rođen je 1926. godine. Crtačku,tačnije ilustratorsku karijeru započeo je još kao četrnaestogodišnjak.Sedam-osam godina kasnije, 1947. godine, crta svoj prvi strip LynxBlanc(Beli Links) po scenariju Rogera Lécureuxa, započinjući timesaradnju sa revijom "Vaillant". Bila je to priča o džungli po uzoru naRaymondovog Džima iz džungle. 1950. godine sa istim scenaristom kreiraFils de Chine (Sina Kine) koji neki smatraju klasikom posleratnogperioda.


Pedesetih godina Gillon nastavlja kreaciju Luciena Nortiera KapetanKormoran za koga je scenario pisao Jean Ollivier. Kapetan Kormoran(koga je, po nekim izvorima, kraće vreme crtao i Hugo Pratt) strip jeklasično pustolovnog žanra. Naši čitaoci su mogli da se upoznaju sanekim epizodama ovog stripa u "Politikinom zabavniku" 1986. godine.Kapetan Kormoran se sastoji iz kratkih epizoda u kojima naracija nemože mnogo da se "razmaše". Pripoveda se sa "gutanjem" najdinamičnijihfaza radnje, što je bio dosta klasičan manir za francuski strippedesetih. Ovo nije posledica "literarnosti" tih priča nego prerezultat arhaičnog tumačenja stripa koji je svođen na ilustratorskuulogu. Bez obzira na ilustratorski pristup povezivanja kvadrata,prizori u samim kvadratima poseduju zavidnu dinamičnost. Gillonovrealistički crtež iz tog doba može da se meri sa tadašnjim stripovnimkvalitetom Eduarda Teixeire Coelha koji je kasnije evoluirao ka neštoredukovanijem pristupu.

Gillon je tokom pedesetih godina još nekoliko puta dobijaonezahvalnu ulogu nastavljača tuđeg dela (nastavio je Wangoa, kreacijuEduarda Coelha) ili je bivao alternativni crtač (Reksove avanture delioje sa drugim crtačem). Bez obzira na to, već u tom periodu uobličavajuse neke njegove specifične sklonosti. Egzotični pejzaži postaju njegovovizuelno oružje koje će koristiti na jedan dvosmislen i otud osobitnačin. U njima je združivao čistu funkcionalnost i dokumentarističkipristup. Ta neodređenost utiska postaće Gillonova svojstvenost:ambivalencija između egzotike i distanciranog, gotovo hladnog pristupa.


Posle promena u načinu života Gillon zapada u izvesnu krizuispunjavanja obaveza što ozbiljno narušava njegovu saradnju sastrip-revijama. Septembra 1959. godine uspeva da se vrati stripukreirajući maratonski serijal u dnevnim kaiševima Ulica Nade broj 13,po scenariju braće Gall. Trinaest godina rada na ovoj hroničnojmelodrami rađenoj po uzoru na Drakeovu Juliju Džons, ostavilo jevišestrukog traga na Gillonu. Očeličilo ga je u zanatskoj istrajnosti,ali je i unelo izvesnu dozu slatkastosti ženskih likova koje se Gillonkasnije izgleda nije mogao da otrese ni u stripovima koji suomogućavali drugačiji pristup. No, time se samo više priklonio dostaustaljenom maniru stripovne interpretacije.

Od Gillonovih stripova više je nego vredan pomena Džeremi, još jednodelo klasičnog avanturizma, ali ovaj put na prelazu iz šezdesetih usedamdesete godine (1968–1972). Ovo je možda najlepše crtano Gillonovodelo, pri tom rađeno po sopstvenom scenariju. U njemu Gillonovrealističko – dokumentaristički pristup ponajviše ostavlja prostora zaispoljavanje druge polarnosti Gillonove izražajnosti – egzotike. More,tropski priobalni pejzaži, oluje, zatišja ... A od strane ljudskihbića, nasilje odraslih uronjeno u kontekst dečijeg avanturizma. Šta jeviše potrebno za rekreativni sastanak sa stripom ovakve vrste?


Ko je jula 1977. godine bio čitalac "Eks almanaha", mogao je da sesretne sa jednom epizodom Džeremija. Na žalost, Gillon je realizovaosamo četiri albuma ovog stripa, što je po merilima njegovog opusa kojise sastoji od drugih serijala, malo. No tu su po Gillonovim rečima,presudila neslaganja sa urednikom, dakle, razlozi koji nisu bilikreativne prirode.

Specifičnost ne malog broja Gillonovih stripova je da se čak isedamdesetih godina odriče upotrebe oblačića. Poslednji takav strip jeDžeremi, a od prethodnih, koje je mogla da vidi naša publika, to jeslučaj i sa Kineskom epopejom (objavljena je u "Stripoteci" od 579. do588. broja). Ovaj strip, rađen po scenariju Rogera Lécureuxa,interesantan je i po tome što predstavlja primer ideološko –didaktičkog stripa koji je realizovan od strane crtačkog majstora. Dastvar bude interesantnija, upravo ovde su očiti ne samo Raymondovi negoi Fosterovi uticaji na Gillona.

Nešto manje od polovine serijala Kosmički putnici (izvorniji nazivje Brodolomnici vremena) Gillon je kreirao po scenarijima Jean-ClaudeForesta, mada je osnovna tema hila Gillonova. Upravo stepen Gillonovogučešća u odvijanju priče, sadržaju likova, njihovih reakcija i uopštemotivacije, izgleda da je doveo do trenja sa Forestom, što je završilorazlazom. Od tada je Gillon isključivi autor ovog stripa. Cena razlazasastojala se u tome što je Gillon mogao metamorfozom da "ubije" Kinininlik, odnosno ukloni ga iz pripovedanja, pošto je on u potpunosti bioForestova zamisao.


Ako se vratimo na Gillonovu stilsku osobenost koju smo označili kaoambivalenciju između romantične maštovitosti i dokumentarističkogpristupa, primetićemo da ona možda najviše dolazi do izražaja upravo uKosmičkim putnicima. Ovu ambivalenciju Miroslav Marić, pišući o stripuUlica nade broj 13 ("YU strip magazin", 79–80, 1986). tumači kao stalnobalansiranje na opasnoj granici između čitalačkih snova i najobičnijegdokumentarca... Stvaranje uzdržanosti u vizuelnom pripovedanjurezultira hladnoćom interpretacije koja u Kosmičkim putnicima nailazina svoje motivaciono opravdanje. Fantastika tretirana povremeno nadokumentaristički način razdvaja melodramske likove od egzotičnostisvetova kroz koje se kreću. Naspram bogatstva pejzaža i bizarneegzotičnosti bića koja žive u tim ambijentima, Gillon sistematskistvara ispražnjenost prostora u koji smešta svoje melodramske junake.Vizuelna "usamljenost" figura glavnih fikova u prostoru uspešnodočarava neutemeljenost i bez zavičajnost njihovih života.

Kosmički putnici su strip u kojem vlada oslobođenost odteracentrizma. Planeta Zemlja je, izgleda, izgubljena zauvek. Kosmos jestran, ali on je jedino što "brodolomnicima vremena" preostaje. Usvakoj epizodi Kris, Valerija, Mara i ostali saputnici nađu privremenoboravište, ali ono ubrzo biva razoreno ili postaje negostoljubivo.

Gillonov odnos prema onome što možemo nazvati prirodnim ambijentima,krajolicima za taj iščašeni i artificijelni svet, sasvim je drugačiji.Gde god srećemo more i bogatstvo vegetacije i, što je najvažnije,bogatstvo prostornih odnosa, Gillon kao da živne: "To me u tom slučajuinteresuje do kraja jer želim da znam kako krajolik koji prikazujemfunkcioniše. Postoji jedna vrsta znatiželje kad se nađete oči u oči satim stvarima. To može da bude more, ali i pustinje, drveće, ljudskobiće, životinja ... Želim da znam ono što uzrokuje stvari, ako to imamotivaciju . .. Kada crtam predeo sa morem, kao u Kormoranu iliDžeremiju ja taj element studiram do kraja."


I tako dolazimo do neobičnih posledica u Gillonovoj svemirskojoperi. Likovi se ponašaju po dosta redukovanoj melodramskoj shemiljubavnog četvorougla (jedan muškarac i tri žene) koji se nestankomKinine svodi na trougao. More i uopšte ambijenti u Gillonovojimaginaciji ponašaju se, pak, po vlastitoj motivacionoj logici. Otudnajmotivisaniji deo pripovedačke strukture jesu zbivanja u ambijentimakoji vlastitom logikom otržu pripovest iz sentimentalizma i melanholije.

Sledstveno ovoj logici, težište egzotike ljudskih bića nužno pada nasporednije likove i epizodiste. Karakteristično je da su oni mnogobogatije kostimografski obrađeni (glavni protagonisti se, pak, kreću uprejednostavnim trikoima). Uvođenje takvih likova vizuelno i uopštemotivaciono osvežava pripovedanje. U Gillonovoj formuli spejs-operabipolarno se konstituiše kao spoj patetičnih strasti i melanholije najednoj strani, i čudesa svemira, na drugoj strani. A u čudesa nespadaju samo krajolici nego i lik Tapira, Trasi, spore, simioti,metalopodi, devojčica – robot, kaluđeri, čitava menažerija Arhipelagaprognanih itd. Posebno treba istaći vrednost Gillonovog iluzionističkogpostupka. Nizom vizuelnih dvosmislenosti Gillon dočarava Valerijinopojavljivanje, nestajanje i potom Kristoferovo traganje za njom. Jednomkao lik na telima robota, drugi put kao fetiški predmet u rukama Trasa,kao glumica u Tapirovoj predstavi, kao osoba koja umire i vaskrsava ...Uopšte, igra naznake i privida jedan je od boljih aduta u Gillonovomdelu.

Gillon crta četkicom na vrlo velikom formatu čija površina ide do 1m2. To, po Gillonovim rečima, odgovara njegovom crtačkom temperamentukoji traži veći prostor za manevrisanje i slobodniji potez. Gillon,međutim, ne mistifikuje svoja crtačko – tehnička opredeljenja,smatrajući da svaki autor treba da odabere sebi primerena sredstva.Štaviše, Gillon nije podložan ni sektaško-mistifikatorskimprecenjivanjima posebnosti medija u kome se izražava. Odlomci izrazgovora sa njim to jasno pokazuju:

"Ne mislite li da je strip sredstvo potpune ekspresije?

Ima mnogo sredstava potpune ekspresije. Strip sutra?

Biće ono što će biti crtači sutra.

Može li audiovizuelna umetnost jednog dana da potisne strip?

Ne. Kažu da je film ubio pozorište. To su totalno različiti mediji,i ne vidim zašto bi jedan ubio drugoga. Oni su kompletirani. Ako nekogainteresuje sve što nas okružuje, on se interesuje za film, pozorište,literaturu, slikarstvo, muziku, strip. Strip je jedan specifičan jezik,govor i ne vidim zašto bi nestao." (Iz razgovora sa HenrijemFilippinijem, februara 1978).


No, vratimo se na kraju još malo biti Gillonove spejs-opere. Ako sepriklonimo ključnim obeležjima klasične spejs-opere, koja nam nudiNeven Antičević u eseju "C. J. Cherryh, najviši sopran space opere"("Delo" br. 3, Beograd, 1981), videćemo da Gillonov strip "ispunjavapropozicije":

1) Čija sudbina zavisi od ishoda radnje? Od Kristofera, malaksalogod ljubavnih strasti, zavisi sudbina čitavog univerzuma. Geslo je štoviše to bolje, bez obzira na verodostojnost. 2) Što zamašniji fizičkiprodor u metafizičko (sintagma Ivana Fochta), što dalje to bolje, bezobzira na svrhu tako dalekih putovanja. 3) Vreme implicirano kaoistorijska pozadina (hiljadu godina su Kris i Valerija spavali ukosmičkom jajetu) daje spejs-operi na izgled mitsku dubinu. Što duževreme to bolje, bez obzira na organsku povezanost sa daljim tokomradnje. 4) Uticaj protagonista na radnju. Što manje u početku, a štoviše na kraju, bez obzira na prirodnost manipulacije. Kauzalnost u"Kosmičkim putnicima" je gotovo potpuno spejsoperetska. "Veliko Zlo" sepojavi niotkud, onda odjednom prođe (nije važno kako). Intrigarenja,lažna svedočenja, ljubavni patosi i spletke nadjačavaju sve drugerazloge i uzroke u motivacionoj strukturi. 5) Korišćenje anahroničnihelemenata društvenih formacija. Što ekstremnije to bolje, bez obzira nalogičnost i originalnost društvenog sistema. 6) Snaga moralnog uverenjajunaka u svoju kosmičku misiju. Što snažnije emocije, bez obzira napojednostavljenu karakterizaciju likova. Temeljni princip psihologiježena u "Kosmičkim putnicima" je ljubomora. 7) Hepiend? Na ovo namGillon još ne odgovara. Serijal još traje.

Onaj deo čitalačke publike koji odbacuje ili teško prihvatažanrovske konvencije spejs-opere može imati problema sa uočavanjempostojećih vrednosti "Kosmičkih putnika". Jedan od takvih čitalaca(inače scenarista i strip – crtač) je u nadahnutoj čitalačkoj zlobiKristofera Kavalijerija nazvao "mlakonja u pelengaćama". No takvočitanje pored odbacivanja žanra, previđa svu maštovitost i crtačkuvrednost Gillonovog stripa.

Autor Teksta: Zoran Đukanović
Preuzeto iz knjige: Tomas Man ili Filip K Dik


Postoji međutim, jedan imanentniji problem Kosmičkih putnika kada ihuporedimo sa ostalim dostignućima unutar evolucije žanra melodrame.Gillonova melodrama u kosmosu nije se priklonila nijednoj od dvepostojeće strategije revitalizacije (i razrastanja) ovog žanra. Nije seuputila fasbinderovskim stazama ukresavanja iskre nove,neproblematizovane autentičnosti svojih likova, što bi bio izuzetnosložen zadatak. Takođe, nije se priklonila ni parodijskim zahvatimakakvi postoje u spejs-operi "Zvezdani jastrebovi" Gila Kanea i RonaGoularta, koja datira s kraja sedamdesetih godina. Parodija, ako se neshvati suviše jednoznačno, može biti ne samo zabavna nego i prikrivenioblik ljubavi i poštovanja prema žanru. "Zvezdani jastrebovi" su, zarazliku od "Kosmičkih putnika", ležerniji jer su spejs-opera koja svojustvar ne uzima suviše ozbiljno. A uz element samoironije srcolomneavanture lakše se piju.

FACEBOOK KOMENTARI ()
DODAJ KOMENTAR
(ime)
Nagradna igra

Portreti i recenzije