Poslednji dan na smrt osuđenog

OSLEDNJI DAN NA SMRT OSUĐENOG

Uvek sam prezao od stripova čije korice krasi neko od velikih imena svetske književnosti, zašto je tako, ni sam ne znam. Valjda jer književnost i strip posmatram, tačnije doživljavam kao dva entiteta, te ako bi došlo do adaptacije kakvog književnog dela u strip, neizbežno bi se izgubilo mnogo u tom apstrahovanju iz jednog oblika u drugi. Kvalitet stripa bi zavisio isključivo od umetničkog genija osobe koja izvodi ovu adaptaciju, te bi nosio više njegov pečat nego velikog pisca. Eliot je smatrao da se poezija nikada ne može dobro prevesti, da se u prevodu uvek gubi celina, i da je prevod više čedo prevodioca nego pisca, ko zna kako bi žigosao razne adaptacije književnih dela. Treba naglasiti da je problem u načinu adaptiranja, odnosno ako se umetnik trudi da što verodostojnije prikaže dotično delo, onda pred sobom imamo kopiju, najobičnije podražavanje koje je u obavezno u određenoj meri osakaćeno pri tom podražavanju. Ali ako umetnik na sebi svojstven način oplemeni svojom preorkestracijom delo novim doživljajem, onda ima šanse da se pred nama nađe delo visokog kvaliteta (kakav je npr. Loazeov Petar pan). Moj prvi susret sa Igoom, ako izuzmemo njegov čuveni predgovor kojim je utemeljio osnove novog doživljaja sveta, tj. romantizam, bila je pripovetka Poslednji dan na smrt osuđenoga. Pročitao sam je, priznajem, jer je Dostojevski nahvalio. No, čitajući ovo, pre svega programsko štivo, nije mi bilo jasno poreklo impresije velikog ruskog pisca. Kakve su bile misli na smrt osuđenog, mogao bi nam potvrditi samo neko ko je podmetnuo glavu pod teški nož giljotine, a onda u poslednjem trenutku pomilovan – kaže Dostojevski, a Igo? Odakle njegov genij sintetiše ideje za ovo delo, kakvi razlozi i pobude su tu uključene? Programska literatura je tokom istorije često bila elegantan način da filozofi, naučnici, pisci i uopšte ljudi od pera ukažu na svoje intelektualne aktivnosti van ”struke” a koje su se ticale ustrojstva društva i aktuelnog čovekovog doživljaja sveta. Ono što programsku literaturu razdvaja od književne je to što je u njoj sve podređeno nekakvom cilju, tzv. cilju programa, i stil i priča i kompozicija, sve; likovi ako postoje su uglavnom obezličeni jer je sve podređeno višem cilju. Često su dela programskog karaktera predstavljala vulgarizovani oblik prikazivanja istine.
Pobude i razlozi zbog kojih se Igo upistio u ovaj transparentni klerikalizam su naznačeni već na samom početku pripovetke:
”...ono što ću ja ovde zapisati možda i neće biti nekorisno. Ovaj dnevnik mojih patnji, iz sata u sat, minuta u minut, iz mučenja u mučenje, neće li nositi u sebi veliku i duboku pouku... ovi listovi će ih izvući i zablude. Objavljeni jednoga dana, oni će možda na nekoliko trenutaka zadržati njihov duh nad patnjama duha, jer to su patnje za čije postojanje oni i ne znaju. Ponosni što mogu da ubiju a da telo to skoro ne oseti. Da! Upravo se o tome radi! Šta je fizički bol u odnosu na duševni!... doći će dan kada će i ova sećanja, poslednje ispovesti jednog nesrećnika moći nešto da doprinesu...”
U to doba, sredinom 19. veka, aktuelna su bila pitanja reforme sistema kažnjavanja i zatvaranja, tj. tamničenja prestupnika. Giljotina, moćni simbol pravde i suverena koji tu pravdu sprovodi, je od prve upotrebe postala predmet polemika. Efikasnost i brzina kojom je giljotina izvršavala svoj zadatak je kod određene populacije (do)nosila argumente milosti kojom je sprečeno mučenje osuđenika (na smrt) što je bilo neizbežni efekat prethodnih načina kažnjavanja. Međutim usledilo je merenje bola, fizičkog i duševnog. S druge strane, pokrenulo se i pitanje same smrtne kazne kao oblika kažnjavanja (koje je i dan danas u nekim zemljama aktuelno). U svojim studijama sistema kaznene vlasti, Fuko ukazuje na neraskidivu vezu kazne i zločina koji ju je uslovio; naime, kažnjavanje nije bilo samo zadovoljenje određenih prava, već i odmazda suverena kome je zločin, u izvesnoj meri, povredio pravo, volju (iz koje je to isto pravo proisteklo) i snagu (sila kojom taj isti suveren sprovodu svoje pravo, tj. volju); dakle zločin u jednom društvu direktno ukazuje na slabost vladajućih struktura te se kroz kaznu suveren sveti, i kroz težinu kazne se trudi da povrati svoju snagu, svoju moć, zato je kazna morala da na neki način (razna mučenja) predoči zločin, to jest da ga reaktualizuje. Nažalost, Igo za potrebe svog cilja razdvaja nerazdvojivo, doduše on kaže da su mu ruke krvave, ali pored detaljnog opisa sopstvenih muka, osuđeni na smrt ni jednog trenutka ne opisuje svoj zločin, kako ga je u svojoj zlobi pripremao, kako je nekog mučio do smrti, ili kako je jedne noći izgubio glavu i nožem zaklao sopstvenog oca! Jer o tome se radi! Ovakvom kompozicijom priče Igo programira utiske i emocije čitaoca, svoj spisateljski dar je očigledno koristio da bi povlađivao lakim instinktima svojih savremenika, što objašnjava njegov uspeh, i uopšte uspeh programske literature. Na sreću, preveliki je umetnik Igo, te u nekim trenucima umetnik prevladava nad pamfletistom, takva je scena vizije u kojoj optuženi otkriva zločin-oceubistvo i... i najzad stižemo do stripa. Naime, adaptacija stripa je toliko očajna da dva najbitnija, i možda jedina poetska momenta iz knjige u stripu nisu grafički obrađena. Nigde se u stripu ne ukazije na prestupnikov zločin čime se još više programira doživljaj čitaoca koji iz starne u stranu samo gleda kako se pati utamničeni, isuviše nevino nacrtani čovečuljak, dok čeka na smrtnu kaznu. No i da ovo oprostimo, apsolutni neuspeh pri oživljavanju kraja pripovetke u ovom stripu je neoprostivo, jer to je zapravo i suština Igoovog dela, pored toga baš taj deo je i impresionirao Dostojevskog!!! Zašto-zato što je bio istinit!!!! Dostojevski, pomilovanik pred puščanim zrnom je dobro znao o čemu Igo priča, kad na kraju čitavo biće osuđenog na smrt, svodi na nadu, koja izostaje tokom celog dela. U stripu osuđenik na kraju jednako viče milost, ali se nigde tu ne vidi pokušaj da se izvršenje prolongira, pet minuta bar, ili minut. Minut u kojem će se optuženik nadati svim bićem da će možda ipak biti pomilovan. I tu se preseca čvor cele polemike oko valorizacije fizičkog i duševnog bola, oko ”korisnosti” giljotine. Ukazaće na to i Dostojevski u svom Idiotu kada kaže: «a ovde (kod giljotine) se oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati... tu sigurno znaš da nećeš umaći... i nema na svetu strašnije muke od te...»

Uprkos sentimentaliznu i programskoj patetici koja čini skoro sveukupni deo sižea i kompozicije Igoove pripovetke, zaokret na kraju je čista umetnost i tu nema reči! Ali sadržaj adaptiranog stripa ne oživljava ništa od retkih vrednih momenata, već samo programski sentimentalizam i bljutavu patetiku. Prosto se dobija utisak da jedan zlokobni sistem muči nevinog na smrt osuđenog sredovečnog čovečuljka.