Recenzija albuma Bleksad

Zaista se dugo čekalo na ovako nešto. Danas je gotovo nemoguće zamisliti da je više francuskih izdavača odbilo da objavi prvi album Bleksada, autorskog tandema dvojice Španaca, Huanhoa Gvarnida i Dijaza Kanalesa, uz pretpostavku da odrasli sigurno neće čitati strip u kome su glavni junaci životinje. Kakva greška! Istorija nas uči da ovakvi slučajevi nisu retki. Vrlo je verovatno da će taj slučaj u svetu devete umetnosti biti ravan onome u književnosti kada su svojevremeno mnogi izdavači odbili rukopis mladog Marsela Prusta „U traganju za izgubljenim vremenom“, objašnjavajući to rečima da nikog neće interesovati da na sto stranica čita o agoniji deteta pred spavanje dok čeka majčin poljubac za laku noć. Andre Žid je bio jedan od urednika koji je odbio rukopis. Svoju grešku uvideo je tek kasnije, onda kada je taj veliki roman bio već obeležio početak dvadesetog veka.

Bezmalo jedan vek je prošao od tada. Književnost je polako, pritisnuta politikom i nedaćama dva svetska rata, skretala u nadrealizam, egzistencijalizam, raspolućena dvema ulogama: nepretencioznog pričanja priča i izigravanja univerzalne savesti. Samim tim skretala bi i u opskurniji stil, često nepristupačan za veći deo populacije, koja i pored svega ostaje žedna klasičnog pripovedanja, jer je tegobu egzistencije uvek bilo lakše podnositi udvoje. A čitanje nam upravo to pruža. Osećaj da nismo sami i da negde neko prolazi kroz iste muke koje i nas tište. Ta brojnija populacija našla je novi način za zadovoljenje svojih potreba u novim formama umetnosti, filmu i stripu. Vrlo brzo su oba medija pronašla način da o ozbiljnim temama pričaju jednostavno, poštujući najprostiju formu pripovedanja. Ratne generacije su često utehu nalazile u filmovima Čarlija Čaplina, crtanim filmovima i stripovima Volta Diznija. Sa dizanjem gvozdene zavese, naše generacije su imale tu sreću da ne ostanu van kulturnih tokova, pa smo se vrlo rano mogli upoznati sa problemima korupcije i kriminala u, naizgled, naivnim stripovima Mikija Mausa.

Ako se sve ovo uzme u obzir, ako ne postoji generacija koja nije odrasla uz ljupke građane Patkovgrada ili uz obesne galske ratnike koji se suprotstavljaju rimskom imperijalizmu, onda bi pojava Bleksada trebalo da obeleži promenu u ovdašnjem prijemu devete umetnosti. Čini se kao da je to onaj deo mozaika iz kojeg se nazire buduća slika. Bleksad bi zaista mogao da napravi neki pomak u ovdašnjem strip izdavaštvu.

Kada se pojavio novembra 2000. godine, bilo je to nalik na sjajnu kometu na nebu kojunemamo često priliku da vidimo. Već od prvog albuma „Negde među senama“, Bleksad se pokazao kao veliki uspeh. Retko je koji serijal u tako kratkom roku stekao armiju obožavalaca i pokrenuo tolike teme. Formula je bila jednostavna, krimi priča u maniru najboljih autora tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, zaodenuta u dopadljivu menažeriju glavnih likova. Sa tom razlikom što je ovo verovatno prvi put da su te antropomorfne predstave ljudi ocrtane takvom

preciznošću. Facijalne ekspresije likova su frapantne. Zaista fascinantno! Svemu tome još treba dodati da autori nisu robovali konvencijama u prikazivanju dobrih i loših junaka; naš dresiran mozak će morati da se suoči sa zlim konjem, korumpiranim belim medvedom, dobrom svrakom... Još jednom se pokazuje da su najjednostavnija rešenja i najbolja. Sve je osmišljeno do najsitnijih detalja. Autorski par priznaje da su oko osam godina radili na razradi teme. Kada bismo imali priliku da pročitamo sam tekst, bez propratnih slika, naš mozak bi u kratkom roku prepoznao tipičan milje detektivskog filma kada su tim žanrom suvereno vladali reditelji poput Džona Hjustona, Hauarda Hoksa, Raula Volša... Sve je tu, misteriozno ubistvo lepotice Natalije Vilford; glas iskusnog naratora koji sa distance posmatra ljudsku bedu i niskost, u startu nas asocira na Bogartov jednoličan ton, dok istovremeno slušamo kako kapi kiše natapaju njegov mantil – još jedna neizbežna asocijacija na Filipa Marloua iz Houksovog „Velikog sna“ ili Sema Spejda u Hjustonovom remek-delu iz 1941. godine „Malteški soko“. Slike koje se ređaju su crno-bele, jer je zlatno doba film noira urađeno u toj tehnici. Ali, ne! Gvarnido i Kanales odstupaju od te konvencije. Oni svoj strip objavljuju u boji. I to ne kompjuterski obrađenoj, već u akvarelu. I to kakvom! Treba samo pogledati igru senki u sutonu u trećoj svesci „Crvena duša“. Zaista, davno nismo imali priliku da ovoliko uživamo. Čitajući Mačora, čoveku dođe da počne da prede od zadovoljstva. Čak i muzika ima svoje mesto u stripu. Neretko, radnja naizgled staje, ostaje samo muzička podloga uz koju se smenjuju slike. Džez u suton. Hush now, don`t explain... Ko zna? Sa Bleksadom se možda čak i otvara novo poglavlje u stvaranju stripa – objavljivanje muzičke podloge koja bi pratila strip. Original comic soundtrack from Blacksad. To bi bilo zanimljivo. Muzika inspirisana stripom ili strip inspirisan muzikom. Biće zanimljivo čuti kako će to zaista zazvučati, jer prava za ekranizaciju su već otkupljena. Vredi čekati. I nadati se.

Trebalo je sačekati pune tri godine do drugog albuma. Epizoda pod naslovom „Artic-Nation“, pojavila se marta meseca 2003. godine. Sve je ponovo tu. Tema je malo mračnija nego prethodna, strip polako gazi na teren društvenih problema, ovoga puta, obrađena tema je rastući rasizam u nekada mirnoj gradskoj četvrti. Vidimo životinje obučene u kukuljice Kju-Kluks-Klana, kako zagovaraju belu supremaciju nad crnim stanovništvom. Nekada prepoznatljiv milje za jug Amerike, sada posle 11. septembra, čini se kao planetarni problem. Bleksad, crni mačor sa belom šarom, ima zadatak da pronađe otetu crnu devojčicu, budući da za crnu populaciju ne postoji interesovanje u zvaničnim policijskim krugovima. I ponovo nas crtež i kadriranje ostavljaju bez daha. Kao da gledamo oskrnavljene crteže Normana Rokvela. Ili Ameriku Frenka Kapre pre Klarensovog silaska na most, Ameriku gde se poziva na istrebljivanje crnaca i pijanaca. Naš crni mačor u takvom okruženju nema nekih velikih pretenzija, svestan je u kakvom svetu živi, njegovo je samo da pokuša da ispravi bar ono što je u njegovoj moći. Na svakom je da radi najbolje što ume. Bleksad nije nikakav superheroj. Njegova uloga se praktično izjednačuje sa ulogom lokalne učiteljice, gospođice Grejvs. I jedno i drugo, na svoj način, daju sve od sebe da svet, makar na mikroplanu, sačuva kutak pristojnosti i dostojanstva. Upravo u tim scenama na ledu, kada dominira spokoj i simple life philosophy, najviše dolazi do izražaja Diznijev uticaj na Gvarnidov rad. Naime, i Gvarnido i Kanales su radili u Diznijevom studiju za animaciju. Novinar Vikli neodoljivo podseća na Rajtermanovu verziju Robina Huda iz 1973. Uopšte uzev, čini se da je Rajtermanov uticaj dominantan. Ljupkiji likovi uglavnom nas asociraju na period Diznijevog studija: „101 dalmatinac“, „Mačke iz visokog društva“, „Knjiga o džungli“... Taj, dopadljiviji stil je uglavnom rezervisan za malobrojne ženske likove. Epizodni lik sobarice u drugom albumu dostojan je najboljih crtanih filmova iz zlatnog doba Diznija.

Treća sveska – „Crvena duša“, pojavila se 18. novembra 2005. godine. Sve prethodne karakteristike ovde su još više naglašene. Atmosfera je još mračnija nego u prethodnoj. Ako smo u prvoj epizodi imali posla sa tipičnom krimi pričom u kojoj se tek naziru neki globalni problemi, poput korupcije na najvišim nivoima vlasti, druga epizoda to polje zagađenosti modernog društva proširuje na temu rasne netrpeljivosti, koja, koliko god bila akutna i sveprisutna, ipak spada u domen lokalne problematike. U trećem albumu, Kanales otvara novo poglavlje u istoriji beščašća. Ovog puta priča je bazirana na problematici hladnog rata, paranoje i sveopšteg mizernog stanja u kom se ljudska zajednica nalazi. Hladni rat je u punom jeku, Amerika je, za razliku od SSSR-a, u posedu atomskog oružja. Ponovo su, dakle, tu svi elementi za još jednu priču sa mračne strane: političke malverzacije, policijske laži,

likvidacije, špijunaža, sveopšte nepoverenje i potpuna društvena nesigurnost. Tu su i neki novi likovi: naizgled dobroćudni univerzitetski profesor Oto Liber, oličen u telu mudre sove, neodoljivo nas podseća na prebegle nemačke naučnike sa kraja Drugog svetskog rata, koje je predsednik Truman koristio za ostvarivanje američke vojne nadmoći u vreme hladnog rata. Prvi koji nam padaju na pamet su Robert Openhajmer, vladin poverenik za ostvarenje „projekta Menhetn“ i profesor Fon Braun. Još jednom smo u prilici da prisustvujemo savršeno kadriranoj priči u kojoj dominiraju niske pobude (ovoga puta, visoka politika). Još jednom imamo priliku da prepoznamo neke elemente iz opšte kulture (kornjača u muzeju je svojevrstan omaž već spomenutom Normanu Rokvelu i njegovoj slici „The Connoisseur“).

Osim toga, u albumu je prisutan još jedan novi element koji doprinosi daljem razotkrivanju Bleksadovih ljudskih slabosti. Na redu je romansa. Bez hepienda, naravno. Bleksad će imati još jednu priču za svoje buduće memoare, nagoveštene u prvom albumu. Scenario je doveden do perfekcije, a Gvarnido svoje umeće kadriranja podiže za još jedan nivo (scena u velikom akvarijumu). Ponovo smo, dakle, uvučeni u njihov magični ambijent, nemoćni da se zaustavimo pre poslednje table. Kanales već najavljuje da bi u sledećoj epizodi mogao biti obrađen Korejski rat. Nema sumnje da će on to iskoristiti da dotakne Vijetnamski rat, budući da su korejski događaji bili samo uvertira za novo mračno poglavlje u istoriji Amerike. Videćemo. Biće zanimljivo pratiti dalji razvoj glavnog junaka, s obzirom da kroz svaku novu epizodu saznajemo po nešto novo iz njegove biografije. U prvom albumu, Bleksad je tek jedan privatni detektiv bez prošlosti, u drugoj epizodi otkrivamo da je učestvovao u ratu, treća nam razotkriva da je Bleksad bio na dobrom putu u mladosti, da je studirao istoriju na prestižnom američkom univerzitetu i da je, po rečima njegovog bivšeg profesora, pred njim bila blistava budućnost...

Svet je pun ambicioznih ljudi bez skrupula i morala. Drama obično nastaje u glavama skrupuloznih ljudi koji preispituju svoje najsitnije grehe, dok svet okreću cinici koji velike pogrome svode na statističku grešku. Još je Hana Arent rekla da griža savesti pogađa samo dobre ljude. Šta može preostati od morala u svetu gde se moćnici koriste zakonom za prikrivanje svojih zločina? Teško da će Bleksad uspeti da odgovori na ovo pitanje. Sam strip i nema te pretenzije. Dovoljno će biti da nađe svoje mesto u širim krugovima čitalaca. Predstoji nam dug put dok naši okoštali kulturni krugovi ne prihvate da se među šarenim koricama često krije veće blago nego u svim onim visokoparnim stranicama domaće i svetske književne produkcije.