Sambrovi - crveno kao ljubav i crno kao smrt

"Dok radim na priči o porodici Sambr, ja slušam romantičnu klasičnu muziku. Najviše mi prijaju Bramsov ‘Rekvijem’, ‘Romeo i Julija’ Prokofjeva i klavirska muzika Majkla Najmena. Ta muzika ima splina koji u Sambrove unosi ambijent, duboku osećajnost i neophodan senzibilitet, blizak ludilu – objašnjava belgijski majstor stripa Bernar Izler.

Kad se prvi album freske o Sambrovima pojavio u knjižarama 1986. godine, svi su osetili da je u pitanju remek-delo. Pohvalne kritike su išle uporedo s izvanrednim tiražem od preko sto hiljada, što je prava retkost u francusko-belgijskom stripu. Uprkos razmacima od tri do pet godina između albuma, Sambrovi su postali kultni strip, fenomen kojim mogu samo da se pohvale Žan Žiro i Enki Bilal. Istovremeno, uspeh serijala je utvrdio Izlera u njegovom perfekcionizmu i omogućio mu da izbegne svaki kompromis. Inače, teško je svrstati Sambrove u neki od rodova stripa, jer pored istorijske potke, autor u njega upliće ljubavnu priču, fantastiku i poeziju. Sambrovi prevazilaze sopstvene vremensko-prostorne odrednice i postaje univerzalna tragedija sa večitim temama – ljubav, sloboda, stvaranje i smrt. Istovremeno, Izlerov crtež nadrasta svoj figurativni i narativni značaj, prelazeći u kolektivnu imaginaciju.

Sambrovi su pre svega romantična priča o smrtonosnoj ljubavi, ispresecana porodičnim prokletstvom. Prva knjiga, postavljajući osnove na pripovedačkom i grafičkom planu, odvija se u zatvorenom krugu provincijske porodične kuće. Igo Sambr, bogataš, pripadnik francuske buržoazije, najednom se pretvara u proroka. Pišući "Rat očiju", on objašnjava da su ljudi crvenih očiju parije čovečanstva. Oni žive samo da bi se zbog svoje sudbine svetili ostalima. Ne stigavši da dovrši knjigu, Igo Sambr, pomračenog uma, iskopa sebi oči i umire. Bernar, posle očeve sahrane, oplakivanje zamenjuje strasnim zagrljajem lepe Julije, lovokradice crvenih očiju. Ona ga fascinira, plaši i privlači, tražeći od njega da sve podele – ljubav, život i smrt. Sara, Bernarova starija sestra, pokušava da se suprotstavi majčinoj frivolnosti, ali i mladim ljubavnicima. Čitajući očevu knjigu, ona je saznala da će "žena crvenih očiju" zatrti rod Sambrovih. Po smrti majke i Julijinom begu za Pariz, Bernar se upućuje za njom, raskidan između porodičnih obaveza prema sestri i svoje strasti prema lepotici crvenih očiju. Došavši za svojom sudbinom u prestonicu, on nije svestan da se njegova tragedija širi. Jesen je 1847. godine i u Parizu započinje narodni revolt i nova revolucija.

Čitalac je ubačen u 19. vek, ne toliko istorijskom rekonstrukcijom, koliko romantikom i tragikom sage. Tri glavna lika u sebi nose arhetipske osobine. Bernar simboliše ljubav, Julija je strast, a Sara je mržnja. “Porodični pečat obeležava priču. Tragedija Iga Sambra unosi među potomstvo beznađe, crnilo i paranoju. Elementi, koji će tokom pripovesti biti osvetljeni ili prikriveni, bivaju viđeni kroz ovu prizmu”, objašnjava Bernar Izler. Crtež urađen poglavito crnom i crvenom bojom jasno ukazuje na Izlerove i Balakove oslonce – "Crveno i crno" Stendala i tematiku društvenih sukoba Viktora Igoa. Snaga njihove freske počiva, pre svega, na dubokoj tragediji surove lepote, inače, vrlo retkoj u današnjem stripu. Istovremeno, u pitanju je svet u kome pucaju sve stege, te se protagonisti oslobađaju zabrana. Bernar odbacuje očev misticizam i sa "prokletim" bićem crvenih očiju vodi ljubav u porodičnoj kapeli na groblju. Blanš, tek što je obudovela, u svoj krevet poziva mladog rođaka Gizoa. Sara, ogorčena zbog raspada porodice, ubija svoju majku. Međutim, svaki iskorak iz utvrđenih moralnih normi samo pothranjuje nadolazeću tragediju. Protagonisti izgaraju na vatri sopstvenih strasti i ponekad je teško proceniti da li oni hrle tražeći svoju sreću ili ubrzavaju sopstveni kraj.

Prve table stripa vešto postavljaju ambijent, istovremeno nezdrav i romantičan, u porodici kojom vlada cinizam i zatvorenost. Gipkim potezom, autor crta odeću i vlasi kose kako se sudaraju i mrse, kao i osećanja protagonista. Čak i grobljanske statue izgledaju zahvaćene vrtlogom emocija. "Pokret i stav moraju da budu izražajni. Osećanja prolaze kroz boju, pogled, dekor... Ja volim, na primer, da kroz dekor iskažem tugu”, objašnjava Izler.

Sambrovi su započeti u saradnji sa Balakom, nepoznatim imenom u svetu stripa. Potom se saznalo da se pod pseudonimom krio poznati francuski scenarista Jan Le Penetje. Međutim, nesuglasice oko nastavka serijala, odvele su dva bivša saradnika na sud. Od drugog albuma, Izler se pojavljuje kao kompletan autor, kontrolišući sagu scenaristički i crtački. To mu je omogućilo da, slobodnom upotrebom alegorija, romantičnu intrigu pretvori u tragediju velike pripovedačke i vizuelne snage. No, Sambrovi su takođe i plod Izlerovih sumnji i strahova. Uspešna saradnja sa Balakom zaustavila se na četrnaestoj tabli druge knjige. Izler, koscenarista, morao je da preuzme na sebe svu odgovornost. Stoga je proveo više od dve godine u ispisivanju dvesta strana scenarija druge knjige, ne uspevajući da se opredeli za pravi put. Najzad, četiri godine posle prvog, pojavio se drugi album.

Na prvi pogled dalo se primetiti da su, po preuzimanju kontrole nad serijalom, Izlerova grafička rešenja bila bolja. Svaki kadar rađen je sa puno preciznosti, brige o detaljima i autentičnosti. Istovremeno, on ne zaboravlja ni slikarski pristup, trudi se da održi ravnotežu ne samo u svakom prizor-polju nego i na svakoj tabli. Pripovedanje je dobilo na efikasnoj jednostavnosti, a, pored lične drame dvoje ljubavnika, odvija se drama čitave zemlje. Vešt pripovedač Izler ne prikazuje revoluciju u pozadini, nego je ona aktivan učesnik ljudske drame. Pored Bernara i Julije, gluvih i slepih za društveno-politička komešanja, pojavljuje se čitavo jato protagonista fino utkanih u dramaturgiju pripovesti.

Drugi tom se odvija usred Pariske komune 1848. godine. Ipak, Izler ne zapada u istorijski strip. "Njegov realizam pothranjuje naraciju i karaktere koji su deo svog vremena. Istorijska događanja utiču na njihove sudbine, ali samo na margini. Istovremeno, haos u dušama protagonista odslikava haos epohe u kojoj se mešaju snovi sa nedostatkom lične i kolektivne slobode, što pojačava tragiku dela” – piše Žilijen Lefurnije. Protagonisti su umešani u Revoluciju koja prethodi abdikaciji kralja Luja-Filipa. Julija, golih grudi, nalik Slobodi sa Delakroinog platna, predvodi pobunjenike na barikadama. Kombinujući simboličnost slika majstora devetnaestog veka i filmsku montažu, Izler stvara teatralne scene u kojima se sudaraju crveno (krv) i belo (koža), ljubav i incest, ideali i smrt... Hotimično se oslanjajući na bogato francusko književno nasleđe, on gradi priču nalik Zolinim i Diminim romanima. Sva kretanja se odvijaju u tri pravca – krvava revolucija, vrebajuća smrt i nemoguća ljubav. “Tardi kaže da nikada nije uspeo da gane svoju publiku i za njega je to neuspeh. Ja pokušavam da dokažem kako je to moguće. Ne znam da li sam postigao... Nadam se da ću uspeti čitaocima da otmem suzu, kao što se i meni desilo čitajući 'Jadnike' Viktora Igoa” – rekao je autor povodom nastavka serijala.

Izlerova romantična freska prepuna emocija, ne zadržava se samo na pripovedačkom kvalitetu. Ona poseduje i fascinantnu estetiku počevši od crteža, preko kadriranja, montaže, sve do kolora. Nežan i skoro dečji potez, kojim je radio prethodni serijal, "Biduj i Violet", ustupio je mesto zrelijem i promišljenijem grafizmu. Preobražaj započet u prvom tomu, eksplodirao je u nastavku. Intenzitet strukture prizor-polja, dinamična montaža i redukovana hromatska paleta, pozivaju čitaoca da se, pre svega, zaustavi na lepoti kompozicije table. Perfekcionista, on posvećuje pažnju stavu svakog protagoniste, načinu kretanja, senkama i prosvetljavanjima. Ponekad, njemu se zamera manijerizam i teatralnost pojedinih scena. Međutim, tražeći ravnotežu između forme i sadržine, Izler ne preza ni od kakvog sredstva. Grafički pristup usklađen je sa scenarističkim. Oni sačinjavaju efikasnu narativnu strukturu prepunu simbola, metafora i hiperbola, stvarajući obilje elemenata za tumačenje.

Uporedo sa porodičnom dramom, Izler je upotrebio Revoluciju ne samo kao katalizator događaja, nego i kao uveličavajuće staklo. Razrada likova u sagi urađena je na više nivoa. Pored lične, ljudske drame, svaki protagonista u sebi nosi odlike jednog društvenog sloja. Bernar Sambr je simbol francuske provincije koja ne razume šta se dešava u Parizu. Julija otelotvoruje Narod, u svakodnevnom smislu, sirotinju pod stegom vlasti i buržoazije. Slikar Valdje simboliše pesnika koga je ubila Republika, Lamartina koji se grčevito drži prethodne revolucije iz 1830. godine. Rodolf je otelotvorenje studenta idealiste, a Gizo je politički oportunista i karijerista. Olimp de Kastelbalak je bogata kurtizana na društvenoj nizbrdici. Inače, njen lik je nadahnut životom Alis Ozi, udove slikara Teodora Šaserijea, koju je opsedao Viktor Igo, ali je ona postala ljubavnica njegovog sina. Jedino Sara, Bernarova sestra, ne simboliše nikakvu društvenu stvarnost devetnaestog veka.

Svaki od sambrijanskih likova nosi u sebi određenu ideju slobode. Ona je obojena romantizmom, jer je romantizam najpopularniji umetnički pravac tog vremena. Julija nije samo slikarski model, ona je i model naroda. Istovremeno, ona je i Bernarova sloboda, pod uslovom da on raskine sa svojim slepim provincijalizmom. Gizo, agent državne bezbednosti, besprizoran je manipulator žedan vlasti. Valdje, predstavlja arhetip umetnika opsednutog Kreacijom, Rodolf oličava revolucionara obolelog od svojih ideala, dok je Olimp proterana građanska sloboda.

Par Bernar i Julija poseduje arhetipsku snagu ukletih ljubavnika. "Julijine crvene oči istovremeno fasciniraju i odbijaju Bernara. Njega privlači zabranjeno, tako prevazilazi porodičnu skučenost. Istovremeno, Julija ga plaši, jer neprekidno čuje očev glas koji mu govori da će ona izazvati nesreću”, kaže Izler. Julija, oličenje strasti i nedostižnosti potpune ljubavi, daje tamnu notu događanjima. Svako njeno pojavljivanje unosi određenu težinu table. Njena ljubav sa Bernarom je paradoksalna i pomalo nezrela. "U mladosti, srce jače kuca kad se zaljubimo. Kasnije, rađaju nam se osećanja dok mislimo na voljenu osobu... Treba preći čitav put da bi se otkrila druga osoba i da bismo stvarno mogli da je volimo. U tome je i suština ljubavi, otkriti nekoga različitog od sebe. Ljubav Bernara i Julije se nalazi na sredini puta između mladalačke i zrele ljubavi. Oni se, u stvari, trude da dokažu da se vole”, objašnjava autor. Odrasli u različitim sredinama, Julija i Bernar imaju probleme da se razumeju. Lagano, Bernar gubi iluzije i počinje da shvata zašto ga privlači Julija. Proces je vrlo bolan, jer on, pošto je uništio sopstveni život, počinje da shvata da ne voli Juliju.

U Sambrovima, slikarstvo predstavlja jednu od pripovedačkih linija. Ne treba da se zaboravi da je Revolucija ’48. i vrhunac romantizma. Revolucionarni realizam Ežena Delakroe raskida poslednje veze sa stolećima crkvene umetnosti i zvaničnih portreta. Slikarstvo kreće novim pravcima, ka naturalizmu čija je neposredna posledica impresionizam, a potom i moderna umetnost. Nadahnuće Izlerovog vizuelnog sveta je Delakroina "Sloboda predvodi narod", a njegov devetnaesti vek je "crveno i crno". Crveno kao ljubav i crno kao smrt. "To je došlo od mojih referenci: knjiga – prilično usmerenih, fotografija – prilično poziranih i slika – prilično romantičnih. S jedne strane, crveno je boja čiji se politički značaj javlja s idejama socijalizma. S druge strane, to je bilo vreme crno-belih fotografija i grafika."

Grafički svet Sambrovih je jedan od celovitijih u modernijem strip stvaralaštvu. U potpunoj simbiozi sa scenarističkim pristupom, protagonistima, vremenom i opštom atmosferom, Izlerov grafizam ne može da se izoluje iz stripa. Najvažniji vizuelni element postao je kolor, koji je uradio sâm crtač, što je retkost u modernom stripu. Crveno i crno, nijanse sivog i tonovi smeđe, predstavljaju ograničenu, ali efikasnu paletu. Struktura vizuelne naracije u potpunosti se oslanja na hromatski izbor, a povezujuća nit je krvavocrvena boja koja se proliva sa table na tablu. Crtež, uprkos realističnosti pristupa, nije zapao u akademizam, nego se oslonio na laku stilizaciju. Linija je gipka, precizna, u službi emocija protagonista, atmosfere krajolika i verodostojnosti enterijera.

"Ja nisam revolucionar crteža. Moj stil je grafička ikona pod uticajem devetnaestog veka. Mene zanima da udahnem energiju u grafizam. Crtež mora da živi. Na primer, ja nacrtam telo pre nego što ga odenem. Međutim, nisam zainteresovan da budem veran proporcijama, kao što je Žak Marten, koji ima precizne šeme neophodne za iskazivanje realnosti. Teško je definisati prave proporcije. U stvari, šta je grafička istina? Gledajući na odru telo moje umrle majke, njena glava mi je izgledala veća nego ranije. Međutim, to je bila iluzija, jer je njeno telo izgubilo dinamiku. Ja volim pokrete koji deformišu. U Firenci sam video Mikelanđelovog Davida. Statua nije proporcionalna – glava je prevelika, a ruke su predugačke. Međutim, određena magija izbija iz te skulpture”, kaže Bernar Izler o svom stvaralaštvu.

Porodična saga Sambrovih zamišljena je kao veliki roman u maniru devetnaestog veka, pothranjivan drugom knjigom, pseudonaučnom tezom "Rat očiju". Sambrovi nisu melodrama, jer nema elemenata moralne drame s uzrocima i posledicama. Junaci mogu da ubiju oca i majku, da spavaju sa sestrom i kćerkom, da priznaju ili da izmisle zločine, da veruju u Revoluciju ili da izvrše samoubistvo... Sambrovi su više tragedija u kojoj niko nema mogućnosti da ukaže na prave odgovore. Izler ni u jednom trenutku ne servira čitaocu sve tajne svojih protagonista. Čitalac mora sâm da nasluti prikriveno i neizgovoreno. Sabijajući vreme događanja u nekoliko dana po albumu, autor nam više omogućava da pronađemo tragove, nego što nam jasno ukazuje na uzroke i posledice. Četvrti album savršeno zatvara prvi ciklus serijala Sambrovi. Postepeno se saznaje tragična tajna Julijinog porekla, Sara je ophrvana samoćom i ludilom, a uništavajuće strasti koje proždiru Bernara, ipak ostavljaju tračak nade porodici Sambr. Drama se nastavlja.