Tribina: Zoran Janjetov na MaFest-u

Gost tribine na nedavno održanom MaFestu je bio Zoran Janjetov, autor legendarnih francuskih strip serijala Mladost Džona Difula i Tehnoočeva, gde je prvotno briljirao crtežom na tragu Moebiusa da bi ga kasnije nadogradio na svoj sopstveni specifični stil, a sve to pod scenarističkom paskom Alejandra Jodorowskog…

Janjetov: Ja vas pozdravljam. Znam da se pitate zašto smo se okupili u ovako velikom broju, no uskoro će vam sve postati jasno… ;)

Q: Službeni početak svega bio je Bernard Panasonik?

ZJ: Bilo je tu pre i nekih sitnih stvari (objavljenih u raznim revijama), ali Panasonik je prvo veće konkretno izdanje koje se s godinama skupilo u nešto koherentniji, odnosno ne baš koherentan, jer kohezija i Bernard Panasonik ne idu jedno s drugim. (Bernarda Panasonika je u zadnjoj dekadi objavio i System Comics, a inicijalni integral objavljen je davne 1981.)

Q: Jel poziv na rad u Francusku došao na osnovu Bernarda Panasonika?

ZJ: Da, na osnovu jedne stranice Panasonika koja je bila izložena u Zagrebu, Mimari, pa je onda to išlo u Pariz na izložbu Jugoslovenskog stripa. Darko Glavan je celu tu stvar organizovao i poslao. On me je zvao, njega su zvali moji urednici, rekli mu: "Zorane čekaju te u Parizu!", pa sam ja otišao i to se desilo. Videli su Panasonika jednu stranicu, videli su Igora Kordeja na nekoliko strana, pa Boru Pavlovića i onda su mene zvali!

Q: S obzirom da Bernard ima očigledan Moebiusov utjicaj, da li je namjerno rađeno od početka da bude tako?

ZJ: Ovako, direktno i besramno sam čitao Inkal, Johna Difoola od Moebiusa… Vidiš odmah prvi kadar u Panasoniku gde je direktno precrtan jedan kadar iz Johna Difoola. Ali tu sam se posle malo odlepio od toga. To je bila polazna tačka i to ne krijem.

Q: Kakav je osećaj kad dođe poziv od jednog tako velikog izdavača, odnosno kakav je rad s velikim svetskim imenom?

ZJ: Stvar je u tome kad ti dođe poziv ti se prvo pomamiš, i pomisliš evo gotovo je - sad idem tamo i kad se vratim biću bogat i sve igračke i stripove ću kupiti koje postoje na planeti! Ali onda odeš tamo pa to ne bude baš tako, oni malo to gledaju pa kažu da, to je super,ali to nama ne treba; nitko ne zna za tebe - ali možemo te iskoristiti na najbolji mogući način. Upoznaćemo te tu s jednim autorom, neki Jodorowsky kažu, on putuje i kad se vrati onda ideš kod njega da se dogovorite. I ostalo je istorija…

Mladost Johna Difoola - Janjetov/Jodorowsky

Q: Sam rad s Jodorowskim, jel otpočetka sjelo, onako spontano, jeste se našli?

ZJ: S njim je užasno lako. On ima sistem da ljude tretira tako kako oni njega tretiraju. On se određuje prema ljudima. Ako si ti s njim normalan (a on na tome insistira) onda s njim nema nikakvih problema. Ako mu prilaziš kao neko niži, ako ga smatraš kao Boga, onda te gazi i odvratan je prema tebi. Ja nisam imao nikakvih problema s njim, kad smo se upoznali kaže on: "Ja sa tobom mogu da radim samo ako ćemo biti jednaki." Velim, nema problema, samo to i dolazi u obzir.

Q: Kakvi su komentari na tvoj rad od Moebiusa, odnosno Jeana Girauda, što on kaže o tebi?

ZJ: Nisam nešto puno čuo, bilo je u jednoj knjizi kako je izjavio - da sam dekonstruisan - nisam baš shvatio, morao sam u rečnik da pogledam. Mislim, znao sam što to znači, ali ne kako se to na mene primenjuje, i onda sam shvatio da je u pravu. On je dosta promućuran i vidi stvari. Ja uglavnom ne znam što će na kraju ispasti, ja samo crtam, što će reći - imam neki zen pristup.

Q: Koja je to tabla Panasonika koja je bila presudna?

ZJ: To je početak neke epizode, gdje Panasonik i Sirela idu kroz neki grad, u gornjem uglu piše kao mellow-yellow. Tu sam tablu ja jednom krenuo da bojim u nekim ružnim bubblegum bojama, ali ne znam zašto je baš ta tabla dospela na izložbu. Nije ta ni najbolja ni najgora. Oni znaju, imaju oni njuh. Kad sam počeo da crtam Johna Difoola, to je bilo puno lošije od Panasonika, jer sam bio pod pritiskom, ali oni su znali da će to s vremenom postati nešto i vole da guraju one u koje veruju. Eto, u meni su verovali, i nisu se baš jako prevarili.

Zoran Janjetov na tribini na MaFestu - 23. maj 2010.

Q: Budući da nosiš majicu sa logom 20th century boysa, voliš mangu, čitaš mangu, koje voliš najviše?

ZJ: Volim ovu najviše, i sve od Urasawe, i Monstera i Pluto. Volim i Deathnote, volim neke stvari koje su dobro nacrtane, nekad mi nije bitno kako se čitaju. Ima ih užasno puno i nemoguće ih je sve pratiti. Ja to prepuštam prijateljima Francuzima koji mi to redovito šalju, kažu probaj ovo, ovo je super, i ja probam. Nešto mi se svidi, nešto ne. Ovaj znak oka-ruke na majici je iz te mange i on je užasno jak. Ljudi te nekad čudnije gledaju po ulici kad ideš, imaš oko na majici pa svi misle da je neki tajni red, sekta masonerije. U principu jeste, to je sekta koja pomoću virusa preuzima vlast u svetu. Zato smo se i okupili, to sam vam baš hteo da kažem. Imam jedan mali plan… ;)

Q: Kako je s rokovima? Koliko se dobije vremena za određen broj tabli, stigne li se?

ZJ: Kako kad, nepredvidljivo je to, pošto nije u pitanju industrija, a i nije u pitanju normalna i pouzdana osoba, tako da sa mnom je vrlo klizno. Neka sam krajnje vredan, postignem sve u roku, šokiram ih dapače. Stalno mi govore da je to mit kad za crtače kažu da kasne, to je mit, to je retko. To je laž, svi naravno kasne, osim onih malo čudnijih. ;) Postoji poslovni model da kad ti radiš seriju moraš svakih 8 meseci uzeti novi album jer je to s poslovne tačke gledišta najisplativije. Nekad sam uspevao taj rok da poštujem, nekad nisam, nije bilo većih nevolja, osim kada zakasniš godinu dana! Ja lično sam platio štampanje prvog broja časopisa Bodoi jer je moj strip kasnio. Distributeri su podivljali i ispostavili su mi račun. A rokovi… Evo radim sad novi album koji je trebao da bude gotov do kraja prethodne godine, onda je trebao da bude gotov do kraja prethodnog meseca, a sada mora da bude gotov do kraja ovog meseca. Neće biti! Ali ovde je mnogo zgodnije jer je to početak nove serije i nije se još uspostavio ritam. Ja to mogu napraviti na vreme, ali neće izgledati onako kako ja hoću, toga mi je pun kofer da stripovi ne izgledaju onako kako ja hoću. Kao npr. Tehnoočevi, ono što sam ja napravio izgleda otprilike onako kako sam ja želeo, ali onda je tu došao moj prijatelj Fred (Beltran) i to sredio ko zna kako. Ali publika je to krenula da kupuje, oni su rekli psst, sve je u redu, primaj čekove i budi zadovoljan.

Tabla iz prvog albuma Tehnoočeva "La Pré-école Techno"

Q: Jesi zadovoljan?

ZJ: Bože sačuvaj, čekovima jesam, a stripovima kako tako, većinu ne volim da pokazujem… Ja otvoreno radim antipromociju s tim albumima kad mi dolaze da potpišem, ja im kažem nemojte mi ovo, potpisat ću; ali nemojte širiti okolo! Na novom projektu imam apsolutnu kontrolu, a i Jodorowsky me uzeo pod zaštitu, urednica je također jako zadovoljna. No pritiskaju me produkcioni tim, distributer, ovi iz marketinga - već najave odštampali, razaslali svud naokolo, a ništa se ne dešava. Polako, smirit će se oni… ;) Urednica kaže: "Mi imamo poseban tretman za bestsellere i hitove, i za one regularne serije." Sad sam kod jačeg izdavača, i sve što od tebe zavisi, oni tebe pitaju. Kaže Jodorowsky: "Pusti njih, oni su industrija, oni to ne razumiju s estetske strane, ali znaju, opet, prodavati sa druge strane…"

Q: Victor de la Fuente?

ZJ: To je bilo kad je Humanoides bio siromašan, pa je Jodorowsky predložio da odemo u izdavačku kuću Dargaud. Otišli mi, i kaže on: "Hajde dok ja ne napišem scenarij, ti oboji Fuentea." I to je izašla samo jedna priča, i nije to niti bilo tako loše, priča bi se i nastavila, ali se onda Jodorowsky posvađao s nekima iz Dargauda. Jer Dargaud je u to vrijeme bio pod nekom organizacijom iza koje je stajala Crkva, a on je sr.. protiv kršćanstva, vere. On inače kenja protiv svega, a sve te stvari jako voli zapravo, i onda su mu zaustavili sve serije na kojima je trebao da radi. Najviše me zapravo interesirala priča kako bi se nastavila…

Q: Kako vam se sviđa dizajn hrvatskog izdanja Tehnoočeva?

ZJ: Sviđa mi se puno više od francuskog izdanja. Znaš, Marko (Šunjić, urednik i izdavač Fibre) je temeljit, i dok oni to shvataju kao biznis, Marko to radi iz ljubavi i to se vidi na svakom izdanju. Francusko integralno izdanje je šturije, izdaju se samo stara izdanje bez posebnog redizajna; vidi se da su potrošili tri dana na produkciju, sve su to štampali u Kini da bi uštedeli pare, karton je tanak, strane se savijaju. I oni tu naplaćuju 70 eura?! I to narod kupuje. Stvarno koliko su opali kriteriji kod naroda, možeš im prodati svako govno, samo im staviš malo perja gore i kažeš kupujte ovo – to će vas spasiti idiotizma. Ili, to će vam povećati idiotizam…

Q: Postoji li neki strip autor kojeg si upoznao, a volio bi da nisi? A postoji li neki kojeg bi volio upoznati?

ZJ: Ne, svi ljudi koje sam upoznao unutar sveta strip su bili ultranormalni ljudi - to je bukvalno norma u svijetu stripa. Dobro, možda ih ima, no ja ih dosad nisam upoznao. Ima ih mnogo koje bih volio upoznati, no oni su svi mrtvi, to je zapravo problem. Volio bih upoznati autore koje sam volio kao mali. Fora mi je bila da upoznam najstarije, Eddya Paapea ("Luc Orient"), Alberta Weinberga ("Dan Cooper"). Ne da umru, nego da imamo vremena da se družimo. Jo-El Azara, on je crtao Taka Takata u Tintin magazinu šezdesetih. Njegova žena je bojila TinTina one najbolje epizode, od "Puta na Mesec" do "Pikarosa". Ona je to bojila svojim rukama. Ja takvim ljudima prilazim kao totemima. "Smem li ja vas sve pipnuti?" ;) Onda se svi smeju jer su supernormalni, to su svi deca. Pričao mi francuski crtač s 40 godina, kad je bilo mali voleo je stripove, poslao je pismo u Spiroua, kao on bi voleo da upozna crtača i to sve. I jednog dana vraća se kući iz škole i kaže mu mama zvali su te neki ljudi, a ja sam zapisala. A na papiriću je pisalo: Andre Franquin je zvao. Mislio je da se mama šali sa njim. Zove on tako, a oni mu kažu da su svi sad tu, pa nek navrati! I tamo su bili Franquin, Jean Roba, Jidéhem, Greg. Njegovi Bogovi, kaže, njemu su se noge odsekle! Nakon 10 minuta je ukapirao da su oni mnogo žešća deca od njega, mnogo luđi i infantilniji. Tako je to svugdje. Vodio sam tako ženu na festival, sedimo mi za večerom nas pedesetak za velikim stolom. Ona gleda i kaže: "Zorane, ovde ima 50 tebe!" Ona je mislila da sam ja izrod, anomalija, da takvih nema, ali na jednom mjestu, najednom 50 ubalavljenih klinaca koji pričaju u igračkama, filmovima; jedan viče našao sam izdanje iz '63. od onog i onog. I onda svi skaču, pa gledaju što to ima, kako je moguće, daj mi brojeve! Onda je ukapirala da kad će ići sa mnom bit će joj zabavno.

Q: Kako si završio u Francuskoj, ima li kakva priča vezana uz to?

ZJ: Misliš kako sam dospeo, jer nadam se da još nisam završio… ;) Bila je izložba Jugoslavenskog stripa, i moj sadašnji urednik je posetio izložbu i zvao me preko Darka Glavana da dođem da se dogovaramo. Najluđe je bilo to što sam se ja dogovarao za Pariz na tri dana, a ostao skoro 20 dana. Novaca sam imao za tri dana pa sam 15 dana bio gladan, živeo kod prijatelja u sobi za poslugu, išli smo partija na parti jesti i na kraju dana u sobu plakati. Iz tog najmračnijeg perioda se rodilo ovo najbolje što se meni desilo.

Q: Kako je sve počelo?

ZJ: Voleo sam stripove, kupovao ih od svoje 4 godine, štaviše, tata ih je nemilice kupovao. Svidelo mi se to. Ispočetka sam mislio da ću raditi crtane filmove, no za to je potrebna cela ekipa, a strip neko može sam napraviti. Imao sam beskrajnu podršku od roditelja, i tako sam crtao. Šezdesetih je izlazio sve i svašta no najviše su me dotakli ovi francusko-belgijski i njih sam namjeravao crtati. No negdje '74. počeo je Metal Hurlant i kad sam to vidio bio sam pretplaćen od svoje 14. do kraja…

Q: Koji su tvoji interesi osim stripa, i sektaštva?

ZJ: Stripovi, filmovi, televizija, muzika… Mislim, jel postoji još nešto? ;)

Q: Zašto ne voliš moderni SF?

ZJ: Nisam rekao da ne volim moderni SF. Knjigu nisam pročitao bar 30 godina…

Q: Ima li nade da se izvuku na videlo svi oni tvoji rani radovi iz Glasa omladine i omladinske štampe koji si radio?

ZJ: To neko ima… Nikad nisam skupio sve te stvari, a i ove koje sam skupio ne znam gde sam stavio kod mene. Ja bih volio da se neki vredni kroničar pojavi i da skupi sve to, jer ja snage za to nemam. U glasu omladinu je bilo tako dobro, imao sam slobodu, radiš što hoćeš i još ti daju novaca. Imao sam slučaj kod Delcourta, kad mi je bilo dano da radim šta hoćem, i ja sam htio nešto za decu. Ja doma napravim neke skice, naškrabam nešto i pošaljem to njima, a oni kažu sad nam pošalji sinopsis. Kakav crni sinopsis ako imam odrešene ruke? Ili je carte blanche ili kontrola?! Pravi razlog je bio jer mi je za tih par sličica trebalo deset noći i dana i taj strip bi tek ko zna kad izašao…

Q: Radiš li na klasičan način i što misliš o radu na kompjuteru?

ZJ: Ako misliš na klasično crtanje po papiru onda da, radim kao dinosaurus, a kompjuter je moj najbolji prijatelj. Kompjuter je novi pas! Kad crtam i ne crtam stalno sam na kompjuteru, no sad sam malo zasićen time jer bojim novi album i 15 sati za monitorom malo je previše.

Q: Pratiš li koje serijale, što ti se sviđa iz francuske produkcije, što bi izdvojio?

ZJ: Najviše od svega Émile Bravo i njegovi radovi, Christophe Blain i novi "Gus", "Brussli" kod Humanoidesa koji je kao stare slikovnice, zatim Lucha Libre. Ne pratim toliko, odem ja u knjižare tamo u Parizu, provedem par sati i izlazim van plačući od nesreće jer je sve jako loše. Svega ima mnogo više nego ikada, no mnogo je lošija produkcija…


Razgovor vodio Renky aka Renato Vladimir

Tribina je održana 23.5.2010. u Makarskoj. Slike ustupio Spiderman (aka Davor Đurinić, službeni Mafest saradnik)!

izvor: www.stripovi.com