V kao vendeta - recenzija

Izraz grafička novela nastao je gotovo slučajno, kao plod pokušaja da se izvrdaju američki zakoni o stripu i cenzuri. U vreme kada su grafičke novele nastajale niko nije ni pretpostavljao da će one dvadeset ili trideset godina kasnije imati značajnog uticaja na čitavu jednu supkulturu i na brojne generacije čitalaca, čiji su pripadnici vremenom stasali u nosioce društvenih promena.

Naravno, grafičke novele samo su deo sprege sila što su, može se reći – nesvesno – nastojale da stvore alternativnu društvenu svest, koja nije sputana predrasudama, uvreženim načinom razmišljanja ili zastarelim normama. Opet, one su veoma bitan deo tog pokreta, jer su toj težnji za promenom kolektivne svesti dale likovni izraz.

U tom smislu, V kao Vendeta Alana Mura posebno se ističe. Na prvi pogled, ovo je samo još jedna u nizu antiutopija koje je iznedrio haos dvadesetog veka, samo – za promenu – smeštena u britanski milje. Naravno, to je samo po sebi značajno, jer predstavlja veoma snažnu kritiku Evrope i evropskih vrednosti i pokazuje da je totalitarna država moguća i van granica Rusije, Kine ili Amerike; pokazuje da je zapravo Evropa izrodila najstrašnije totalitarne režime. To, međutim, nije ono po čemu se Vendeta izdvaja – kada je reč o društvenoj kritici.

Uzevši u razmatranje jedno društvo koje se od kosmopolitskog pretvorilo u parohijsko, i sva zla koja su sa tom promenom došla, Vendeta je pokazala da je takva promena moguća u svakom krajičku zemnoga šara – čemu smo i mi bili svedoci. Vendeta silovito oslikava kako naizgled sitni ustupci, koje svakodnevno činimo, vode do većih gubitaka i kako lakomisleno odricanje od odgovornosti dovodi do gubitka moći – a gubitak moći je zapravo bespomoćnost. U neku ruku, Mur je dao antitezu maksimi jedne druge strip-ikone sa druge strane Antlantika. Spajdermen se rukovodi pravilom da uz veliku moć sleduje i velika odgovornost, ali Murov protagonista (koji zapravo to nije, već samo sporedan junak) na to odgovara da bez odgovornosti nema ni noći. Bar ne u rukama naroda. Onog trenutka kada se odreknemo odgovornosti za svoje postupke (i za njihove posledice), moć koja nam po pravu pripada i koju generišemo, predajemo u ruke ljudima koji su spremni da nas od odgovornosti zakrile. To neumitno dovodi do društvene katastrofe, kao što je to istorija nebrojeno puta pokazala.

Naravno, Mur nam je dao i odgovor na pitanje koje je sam postavio: šta biva kada društvo kao organizam degeneriše toliko da više nije u stanju samo sebe da održava? Tada dolazi do stvaranja antitela, koja kao rak izjedaju postojeće društvene okvire na kritičnim mestima, kako bi se taj trošan skelet raspao i urušio u sebe – stvarajući slobodan prostor za novi rast. Murov V nije heroj, već zlikovac. On nije spasitelj koji izbavlja sistem od sebe samog, već Šiva, koji igra svoj Ples vremena i svakim korakom raspiruje oganj katarze koji će obujmiti svet, tako da iz pepela iznikne novo društvo, nova svest i ljudi sa novim dušama. Kulminacija tog plesa uništenja upravo je u trenutku kada sva čudovišta koja je društvo stvorilo, pa čak i ona koja ga obaraju – bivaju odneta tom bujicom, tako da ubica više nema. Ostaju oni na čijim je plećima teret stvaranja novog života – novog oblika svesti.

Potpuno odvojeno od pitanja društvene angažovanosti novele V kao Vendeta javlja se dilema u vezi sa njenom umetničkom vrednošću. Naravno, ta dilema se ne bavi pitanjem da li je Vendeta umetničko delo – pošto to nesumnjivo jeste – već pitanjem u čemu je njena snaga, kojom deluje na čitaoca. Dilema je u tome da li je Vendeta prevashodno likovno ili književno delo. Naravno, može se učiniti izlišnim postavljanje takvog pitanja kada je reč o vidu umetnosti koji spaja likovni sa književnim izrazom. Međutim, nije tako. Retko kada postoji ravnoteža između ta dva, čemu su tipičan primer klasični superherojski stripovi, u kojima je reč podređena izražajnim slikama koje od čitaoca ne traže preveliko posvećivanje filozofskim pitanjima. To je sasvim u skladu sa stripovskim i filmskim stavom da je delanje, odnosno akcija, zapravo glasnije od reči. Međutim, u grafičkim novelama reči su u sprezi sa slikom (a neznatno i dominiraju) kao što je slučaj u pozorištu. Vendeta je, likovno, potpuna suprotnost tradiciji superherojskog stripa. Ona se služi svedenim likovnim jezikom, koji je tu prevashodno kao podrška dijalogu. Ni u jednom trenutku likovna dimenzija Vendete ne skreće pažnju sa reči koje su na usnama protagonista. Čak su i scene sukoba prikazane bez impresivne akcije.

Teatralnost i dramatičnost ove grafičke novele najbolje se mogu uočiti na dva mesta: u dijalogu između V i Pravde, i u njegovom televizijskom obraćanju javnosti. Na oba mesta, pokret je zanemaren a primat dat duhu i govoru. U oba slučaja, imamo utisak da je V zapravo samo maska za stavove njegovog tvorca, a tek potom i za ogorčenost samog čitaoca. Reč je o dijalogu, odnosno monologu, koji bi svako od nas mogao da izgovori u sebi u nekom trenutku života. Na tim primerima, vidi se kako Vendeta komunicira sa čitaocem. Vidi se da to čini na intiman i tajnovit način, baš kao pozorišna predstava.

Uz obilje Šerkspirovih citata, V kao vendeta je svojevrsni krvavi magbetovski pir. Opis borbe za duhovnu i duševnu slobodu, koja se odvija u svakome od nas – a sa lične ravni prenosi se i na društvo kao celinu. Šifra „V“ mogao bo biti jedan od nas. Zaista, ko zna ko se krije iza nasmešenih maski koje svakoga jutra posmatramo u ogledalu?

Ivan Jovanović